Kada sam se udala 2007. godine, moj verenik i ja nismo uopšte diskutovali o tome da li ću promeniti prezime i uzeti njegovo. Ne zato što smo imali prećutni dogovor da se ujedinimo iza njegovog pomalo čudnog prezimena od tri sloga; naprotiv, pre dosta godina sam odlučila da nikada neću promeniti prezime i uzeti muževljevo. I za razliku od nekih odluka koje sam donela kao bučna tinejdžerka koja misli da je uvek u pravu, zbog odluke da zadržim svoje prezime nisam nikada zažalila.
(Naročito s obzirom na to da smo se posle četiri godine razveli, pa je vraćanje prezimena bila jedna stvar manje o kojoj sam morala da brinem usred ludačkog stresa zbog razvoda.)
Međutim, ne misli svako ovako: prema rezultatima ankete koju je nedavno sprovela agencija YouGov na 1.000 ispitanika, 61 odsto njih se izjasnilo da žene treba da uzmu muževljevo prezime kad se udaju. Broj žena koje su zapravo zadržale devojačko prezime pošto su se udale se smanjuje: prema različitim istraživanjima, procenjuje se da od 8 do 18 odsto žena ne menja prezime, u odnosu na oko 23 odsto tokom 1990-ih.
O svemu ovome sam razmišljala dok sam nedavno u „Njujork tajmsu“ čitala esej Pamele Pol „Problem koji ima dva imena“ o njenom izlaženju na kraj sa problemom promene prezimena. „Kao i drugi kojima se sviđaju oba načina“, piše ona, „zadržala sam svoje profesionalno ime i prezime i uzela muževljevo prezime.“ Polova, koja je napisala „The Starter Marriage“ - te je stoga poput nekog eksperta za ovu temu – opisuje izazove dva prezimena i u zakonskom smislu (u stvarima poput povraćaja poreza i pasoša), i u okviru sopstvene porodice. „Moja mala deca su stalno zbunjena zbog jednog imena koje vide ispod naslova mojih članaka i porodičnog prezimena koje koristimo kod kuće“, objašnjava ona. „Zar naše zajedničko prezime nije deo onoga što nas sjedinjuje kao porodicu? Zašto bih ja želela da se izdvojim?“
Moj bivši i ja nikada nismo imali decu, pa ja nikad nisam morala da odgovaram na to pitanje. Ne zavidim Polovoj na izboru; to je njen život i nije nešto o čemu mogu da sudim, čak iako ne bih postupila isto. Ono što meni smeta je činjenica da je sada 2013. i da se, uz sav napredak koji su žene postigle u društvenom, kulturološkom, političkom, svakom smislu, od nas i dalje očekuje da promenimo tako fundamentalni deo sebe, samo zato što smo se udale.
Postoji nekoliko razloga zašto prihvatanje ovog retrogradnog stanovišta više nema mnogo smisla.
Pogledajmo možda najpoznatiji i najimpresivniji bračni par na svetu u ovom trenutku. Bijonse i Džej Zi. Kao što je ranije ove godine modni internet magazin „The Cut“ istakao, oboje su zakonski promenili prezimena u Karter-Nouls, stvorivši tako porodičnu jedinicu koja ih oboje jednako predstavlja. Prvo, danas češće nego ikada žene stupaju u brak kasnije, kada su već formirale karijeru sa devojačkim prezimenom. Moja uverenja na stranu, ja sam izgradila karijeru i reputaciju kao Plit i nisam želela da izgubim taj identitet – to bi bilo samo zbunjujuće. Štaviše, kako pojava gej brakova postaje sve rasprostranjenija (ura!), konvencije heteroseksualnog braka, poput ove da žena uzima muževljevo prezime, ne moraju da budu pravilo. U najboljem slučaju to je blesavo, a u najgorem izopštavajuće.
I priznajmo – muškarci nikada nisu bili izloženi ovoj vrsti pritiska. Oko godinu pošto sam se udala, ušla sam u raspravu sa kolegom (muškarcem) koji me je nazvao sebičnom jer sam zadržala svoje prezime. Koliko ja znam, moj muž nikada nije tako reagovao – to bi bilo potpuno nezamislivo.
Istorijski, razlozi za i posledice promene prezimena bili su prilično odvratni; u jednoj harvardskoj studiji se navodi da su se „zakonima u raznim državama žene lišavale prava, poput dobijanja vozačke dozvole ili upisa u birački spisak, ukoliko ne uzmu muževljevo prezime“. To se, hvala bogu, promenilo, ali ilustruje ono što je, po mom mišljenju, najveći problem: cela ta konvencija ukorenjena je u seksizmu i ideji da je žena nešto malo više od muževljevog produžetka.
Zaista ne postoji ni jedan dobar razlog zašto neki momak ne bi mogao uzeti prezime svoje buduće žene, osim činjenice da društvo to možda ne bi odobrilo.
A tu je i pitanje „porodičnog prezimena“. Nakon stupanja u brak i dobijanja dece, parovi poput Polove i njenog muža možda žele da se sjedine pod zajedničkim imenom. I to je potpuno u redu! Ali sada, više nego ikada, postoji mogućnost da se redefiniše šta znači „porodično prezime“. Ono ne mora da bude samo u vezi sa promenom identiteta žene; može da bude bilo šta što par želi.
Razdvojeno crticom? Pravljenje kovanice od prezimena? Odabir potpuno novog prezimena? Naravno, zašto da ne? Ali hajde da u donošenju te odluke prestanemo da se vodimo zastarelim, seksističkim običajem.
Pogledajmo možda najpoznatiji i najimpresivniji bračni par na svetu u ovom trenutku. Bijonse i Džej Zi. Kao što je ranije ove godine modni internet magazin „The Cut“ istakao, oboje su zakonski promenili prezimena u Karter-Nouls, stvorivši tako porodičnu jedinicu koja ih oboje jednako predstavlja. Ako su Bi i Zi mogli da prihvate napredniji, ravnopravniji put na polju promene prezimena, možda bi i mi ostali trebalo da sledimo taj primer.
Izvor: B92, Vijesti.me, EJMI PLIT