To možda nije ni bila pivara. Šta ako je u pitanju neka fabrika oružja koja radi pod maskom pivare? Ili, ako je u pitanju napušteni industrijski kompleks u koji bogataši dolaze da zlostavljaju strane državljane, drogirane i zarobljene po hostelima širom Srbije? Znam, znam, gledam previše američkih treš horora. Svejedno, trebalo je biti oprezan. Iz razmišljanja me je u realnost vratio Baki:
- A šta ako je tamo neka trgovina organima, ili tako nešto? Ja ću da pozajmim od komšije pušku, za svaki slučaj!
- Ne preteruj! Gledaš previše američkih treš horora!
- Pusti ti to. Nikad se ne zna šta nas tamo čeka. Poneću je, hleba ne traži.
- Dobro, ali samo pod uslovom da bude prazna, a da municija stoji kod mene. Nemam poverenja u tebe, deluje mi kao opasna ideja da ti, puška i municija budete zajedno.
- Boli me tvoje nepoverenje, ali pristajem.
Nekako smo dočekali i petak. Priznajem da sam i ja bio nestrpljiv, ali ne kao Baki, koji je još u sredu počeo da krizira i da me nagovara da krenemo. Pravo s posla otišli smo u kafić u blizini Firme, da još jednom prođemo kroz detalje plana. Plan je, u suštini, bio veoma jednostavan. Trebalo je da se odvezemo blizu lokacije, peške dođemo do nje, zavirimo unutra, slikamo ako bude nešto interesantno, a zatim se vratimo do kola i nestanemo odatle. Nismo razmišljali o sitnicama kao što su: kako neprimećeno ući u krug fabrike i zatim isto tako izaći iz njega ili kako napraviti dobre fotografije bez blica. Ali, zato smo imali avanturistički duh koji je sve to trebalo da kompenzuje.
Izdržali smo do nešto iza deset sati, a onda smo krenuli. Baki je pre polaska iz kafića uzeo ranac i otišao do wc-a. Vratio se tri minuta kasnije, sav u crnom, a u ruci je nosio kapu „fantomku“. Čestitao sam mu na dosetljivosti. Ja se nisam setio da ponesem posebnu odeću, ali i pantalone i košulja su mi ionako bile tamnih boja.
Tek što smo krenuli, Baki je već izvadio po sendvič.
- Uzmi, moramo da ubacimo malo energije pred akciju.
- E stvarno si ludak hahah... pa ne idemo da kopamo kanale, bokte!
- Pusti ti to, nikad se ne zna koliko ćemo se zadržati. Ne znamo ni šta nas tamo čeka!
Uzeo sam sendvič i počeo da žvaćem. Baki je zatim izvadio i po flašicu nekog energetskog napitka. Morao sam još jednom da mu odam priznanje za odličnu organizaciju.
Stigli smo nadomak industrijske zone i ostavili auto ispod jedinog drveta u zamišljenom kilometarskom krugu izvan kruga fabrike. U daljini se ocrtavala kontura pivare. Ili fabrike oružja, ili banke organa. Nadali smo se da je ipak pivara. Prišli smo fabričkom krugu i zauzeli položaj na jednom brežuljku sa dobrim pogledom na čuvarsku kućicu. Baki je izvadio dvogled i fiksirao omaleni montažni objekat, usput me obaveštavajući o uočenom:
- Aha... aha... samo jedan čuvar. Ima nekoliko monitora, verovatno je sve pod kamerama. Ali ima i televizor! Odlično! Koliko vidim, u toku je prenos košarke. Ne vidim rezultat, ali naši mi deluju dobro. Govor tela kao da poručuje: „imamo vas“!
Imali smo sreće. Tih dana igralo se evropsko prvenstvo u košarci na kome je naša reprezentacija igrala sa solidnim uspehom. Večeras su baš igrali protiv jednog od glavnih favorita za osvajanje titule. To je bila naša šansa. Po mojoj računici, trebalo bi da je počela treća četvrtina, što je značilo da smo imali bar pola sata da izvidimo situaciju. Druga povoljna okolnost bila je što je ovaj manjak obezbeđenja išao u prilog tome da se radi o nekom legalnom poslu, što je isključivalo fabriku oružja i banku organa.
- Ako čuvar počne da nas juri, ja bežim ka severu, a ti na jug. Posle se nalazimo kod kola. Jasno?
Potvrdio sam, mada nisam imao pojma gde je sever. Svakako bih sačekao da Baki prvi počne da beži, pa bih ja krenuo u suprotnom smeru.
Prišli smo jednom delu na kome je ograda bila nešto niža, a samim tim i lakša za preskakanje. Baki je napravio dramsku pauzu, a zatim podigao kažiprst desne ruke i rekao:
- Sreća prati hrabre!
- Tako je! A valjda će i nas.
Zatim je počeo da se vere uz žičanu ogradu, vešto poput mačke, sa puškom na leđima. Preskočio je i doskočio skoro nečujno. Krenuo sam za njim, tiho zveckajući mecima u džepu. Sve je išlo dobro, dok se nisam popeo do vrha i shvatio da su mi se pantalone zakačile za žicu još negde pri dnu ograde. Doskočio sam uz jedno zvučno „frrrrrrrrrrrrrrrk“ koje su proizvele pantalone tokom cepanja atoma. Sa potpuno pocepanom nogavicom koja je lepršala uz nogu, sva u fronclama, nastavio sam da trčim u polupognutom stavu ka zidu fabrike. Stigao sam do Bakija, koji me je gledao u neverici.
- Šta uradi to, čoveče?
- Ma pusti... nije trebalo da krećem u pantalonama za posao. Nema veze, ionako već dugo planiram da kupim novo odelo.
Prišli smo zastakljenom krovu fabričke hale, zalegli i zavirili unutra. Unutrašnjost je bila prilično osvetljena. Izgledalo je kao da se tamo zaista nešto radi. Nakon petominutnog osmatranja, zajednički zaključak je bio da se zaista radi o pivari. Baki nije krio razočaranje:
- Pih! Ponadao sam se da je makar ilegalna banka sperme.
- Hajde da malo prošetamo po krovu! Imamo još najmanje 15 minuta.
- Ma bezveze. Šta možemo da otkrijemo? Da miševi upadaju u pivo? To znamo odavno.
- Nikad se ne zna. Idemo ovuda!
Zašao sam iza ugla dela hale koji smo osmotrili sa leve strane i nastavio napred, ka njenoj sredini.
(nastaviće se)