Od 760.000 nezaposlenih, svaki treći ima više od 45 godina, a ovoj populaciji pripada i svaki drugi otpušteni radnik u vreme krize. Ipak, međunarodne institucije traže od Srbije da prati primer razvijenih zemalja i da podigne starosnu granicu za odlazak u penziju na 67 godina, što bi ogromnom broju nezaposlenih građana Srbije još više otežalo mogućnost penzionisanja. Iako velike, same brojke ne govore mnogo. Ali kada se zna da ugrožena egzistencija svakog nezaposlenog čoveka povlači i ugrožen položaj članova njegove porodice, problem se umnožava.
"Prosečno trajanje nezaposlenosti u Srbiji iznosi 3,7 godina, s tim što mladi do 30 godina na posao čekaju u proseku 1,8 godina, dok oni koji imaju više od 50 godina posao traže u proseku 4,7 godina", kažu za „Blic“ u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
Podaci NSZ pokazuju da na novo rado mesto najduže čekaju nekadašnji radnici velikih tekstilnih industrija, koji na posao pomoćnika konfekcionara čekaju u proseku 7,46 godina, dok šivači i krojači posao traže oko šest godina. Stručnjaci upozoravaju da najteže do posla dolaze žene u pedesetim godinama, kojih na evidenciji NSZ ima oko 130.000.
"Ostala sam bez posla pre tri godine. Radila sam u administraciji, a sada bih prihvatila bilo šta. Firma u kojoj sam radila je propala, a mi smo ostali bez mogućnosti da zaradimo penziju. Kažu nam da uplatimo sami doprinose za tih nekoliko godina koliko vam nedostaje, a ja ih pitam kako kad zbog godina neće da nas zaposle ni Kinezi za 6.000 dinara mesečno", kaže Jelena Milić (54) iz Kruševca.
U sličnoj situaciji nalaze se i muškarci koje smatraju prestarim i za konobarisanje i za fizički rad.
"Pre tridesete poslodavci nam često govore da smo premladi za važne stvari, a u pedestima se već suočavamo s prvim odbacivanjima zbog previše godina.
Nijednom nezaposlenom čoveku nije lako, ali najgore je onima koji su posle dvadeset godina radnog staža ostali bez posla jer se u tim godinama teško uči i prelazi na nov posao i teško se menjaju stečene navike. U državi u kojoj je 50 odsto mladih nezaposleno, poslodavci ne biraju da posao daju starijima", kaže za „Blic“ sociolog Miloš Đuričić.
Gubitkom posla, svet pedesetogodišnjaka se ruši, objašnjava psiholog Mirjana Nikolić.
"Posle toliko godina rada, odjednom ostaju bez ičega, na birou za zapošljavanje, koji se u njihovim glavama ne razlikuje mnogo od ulice. Kada shvate da su celog života odvajali novac za penziju kako bi imali od čega da žive u poznom dobu, a da im je sada ta penzija nedostižna, počnu da se osećaju prevareno i postaju ljuti i razočarani. Vremenom na sebe počinju da gledaju kao na beskorisne članove porodice i postaju ubeđeni da na njih tako gledaju i ostali", kaže Nikolić.
Izvor: Blic