Odluka je doneta jer se otac pozvao na Hašku konvenciju o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece, a Natašu je sud obavezao da dete odvede 16. oktobra u lokalni centar za socijalni rad, koji će ga sprovesti do Hrvatske. Građani Ljiga najavili su za ponedeljak veliki protest, u 11 sati, ispred sudske zgrade kao podršku Nataši.
Borba da dete ostane sa njom traje duže od dve godine.
- Roberta sam upoznala u Beogradu, gde je radio u predstavništvu hrvatske firme. Pre je bio zamenik direktora carine i poreski inspektor. Ima dobre veze i među političarima i u nevladinom sektoru - priča Nataša.
Imala je 28 godina kada je zatrudnela i udala se. Preselili su se u Zagreb 2009. godine. Još na početku joj je uzeo pasoš uz šalu - „Da mi ne pobegneš“.
- Njegova majka me je dva puta upozorila da se vratim mojima u Srbiju. Osamnaest godina stariji od mene, Robert je patološki ljubomoran, nije mi davao novac, već platnu karticu, da bi mogao da prati kuda se krećem. Kontrolisao je moje telefonske listinge. Onda sam našla njegovu medicinsku dokumentaciju i videla da se lečio i od „civilnog posttraumatskog sindroma“.
Prvi put je pokušala da se vrati u Ljig u petom mesecu trudnoće kada ju je, kako navodi, grubo bacio na krevet. Robert ju je sutradan odvezao u Srbiju. Posle nedelju dana mu se vratila. U maju 2010. godine rodila se Rea. Dani su prolazili u svađama. A onda se jedne noći svađa završila, kako tvrdi, udarcem u lice. S bebom u ruci sutradan je otišla u bolnicu i dobila nalaz lekara: „otok nosne piramide i jaka bolnost“. Kada smo kontaktirali sa Robertom, rekao je:
- Celog života se bavim sportom, imam 103 kilograma i visok sam 197 cm. Da sam je udario to ne bi prošlo sa tako blagim posledicama.
Bolnica je, po službenoj dužnosti, prosledila prijavu MUP, posle čega je poveden prekršajni postupak. Nataša je već bila u Srbiji, a Robert oslobođen.
- Dva meseca sam odlazila kod psihologa i u centar za socijalni rad. Na kraju su me smestili sa bebom u sigurnu kuću. Posle dva meseca rešila sam da izvadim detetu srpski pasoš u našoj ambasadi. I Robert je izvadio za nju hrvatski, bez mog znanja.
Krenula je put Srbije sa Reom. Čim je stigla u Ljig javila se u policiju i centar za socijalni rad. I Robert je obavešten i rečeno mu je da može da vidi dete. A on je prijavio Interpolu njen nestanak i pokrenuo postupak po Haškoj konvenciji o otmici dece. Valjevski sud, sudija Dušan Živković, prvu presudu u korist Roberta doneo je 5. maja 2011. godine. Viši sud ju je oborio. Tri puta je osnovni sud donosio istu presudu, viši dva puta obarao, i treći put - potvrdio. Odbačen je i njen zahtev za reviziju postupka pred Vrhovnim sudom, a Republičko javno tužilaštvo, na zahtev Ministarstva rada i socijalne politike, da bi odložilo izvršenje podnelo je i zahtev za zaštitu zakonitosti. Sud je odbio.
Tri puta je Nataša plaćala kaznu što nije vratila dete u Zagreb. Kada je Robert konačno pristao da vidi ćerku u centru za socijalni rad u Lajkovcu, Ministarstvo pravde pridružilo se zahtevu Natašinih advokata da se ponovi postupak. Sud je odbio.
Sudija Milutin Ilić iz sudske jedinice u Ljigu, ipak je odlučio da dete sledeće nedelje bude poslato u Zagreb. U obrazloženju navodi da dokazi o porodičnim odnosima nisu relevantni za postupak.
- Naš sud nije vodio računa kako će na dete uticati odvajanje od jednog mirnog, poznatog i bezbednog okruženja. Robert zna da ja ne mogu da ostavim Reicu i to je samo nastavak igre - da me namami u Zagreb - kaže.
Njeni advokati podneli su žalbu Ustavnom sudu i krivične prijave protiv Roberta i sudije Ilića.
Izvor: Novosti