Ko kaže da perpetuum mobile ne postoji, taj sigurno nije bio u kupovini sa tri žene, od kojih je jedna (i jedina) Simpatija. Nadrealno je i zadivljujuće iz neposredne blizine posmatrati kako sinergija dve ili više žena pravi čuda biblijskih razmera, kao što su razmicanje gužve između rafova snagom volje ili vaskrsnuće odavno prežaljenog, poslednjeg komada majice na sniženju za koji ni radnice u butiku nisu znale da je još tu. Nikada ne potcenjujte njihovu sposobnost da se vraćaju u iste prodavnice i razgledaju iste stvari po tri puta. A onda kupe neke sasvim druge, jer im se bolje uklapaju sa znašonimkratkim tirkiznim kaputom ili kakosenesećaš ciklama džemperom.
Dobra strana ovakvog provoda (u smislu provođenja vremena) je što u svakoj radnji možeš da stigneš da rezimiraš svoj dotadašnji život, uočiš neke dobre stvari i neke greške, a zatim počneš da praviš planove za budućnost. To je ujedno i jedna od loših strana.
Bili smo na kratkom izletu u Milanu. Simpatija, njena koleginica, njihova drugarica i ja. Pronađite uljeza! Kada kažete Milano, prosečan muškarac prvo pomisli na fudbalske gigante, Milan i Inter, zatim na Alana Forda, Dilana, Martija, Zagora, Mister Noa i ostale likove iz šarolike stripovske plejade izdavačke kuće pokojnog Serđa Bonelija. Međutim, kada kažete Milano, svaka žena prvo i jedino pomisli na modu. Jasno vam je kako nam je izlet bio organizovan. Srećom, drugarica Goca već dugo živi u Milanu, pa je, vešto navodeći turu određenim ulicama, uspela da nas provede i pored par znamenitosti, katedrale Duomo u čijoj blizini su radnje sa preslatkim čizmicama i dvorca Sforčesko, oko koga caruju suknje, bluze i helanke. Skala nije imala mnogo šansi, s obzirom na to da su prodavnice radile samo još sat vremena, a - među nama - i nije neki impozantan primerak arhitekture.
Jedan sat proveden sa ženama u kupovini ekvivalentan je 12 sati gledanja utakmica na svetskom prvenstvu u fudbalu, i to u eliminacionoj fazi. Tako sam ja negde kod šestog para čizmica u mislima odlutao u 1990. i Mundijalu Italiji, na kome je i naša tadašnja reprezentacija pod imenom SFRJ odigrala nekoliko jako dobrih utakmica. Baš kada je Piksi zalamao Martina Vaskeza i slao ga po picu (onu sa dva z) u najdalji restoran u Veroni, iz nostalgije me je trgnuo uzbuđeni glas moje Simpatije:
- Jao, vidi ove, pa savršene su!
- Da, baš su lepe. Prave jesenje patike. Crne, otporne na prljanje. A i ove šljokice po njima su odlične, kako li su se samo toga setili?
- Ne TE, to su moje patike! U njima sam došla! Ove čizme ovde. Pogledaj kako su moćne!
- Skroz.
Vratio sam se u produžetak, kada je Piksi savršeno zavrnuo loptu preko živog zida i ovog puta po testenine poslao samo golmana Zubizaretu. Ostali nisu ništa mogli. Dok je legenda našeg fudbala trčala proslavljajući gol kako i dolikuje, ponovo me je iz ovog istorijskog trenutka za naš fudbal prenuo umilni glas Simpatije na ivici nervnog sloma:
- Zamisli, nemaju ove rokerske čizme u broju 38, ali poslali su čoveka u drugu radnju, da ih donese!
- Svaka im čast, stvarno su majstori za trgovinu!
- Pa da, ali ja ne znam šta da radim! Ove jahaće su savršene, a ove rokerske su još bolje!
- Ne znam ni ja, ne razumem se.
- Ali, kako ne razumeš?! Pitam te šta da radim!
Njen pogled pun nade objasnio mi je šta u stvari treba da kažem.
- Ovaj... možda da kupiš i jedne i druge?
Sjaj u očima dok mi je, na ivici suza potvrđivala da sam najzad, bar jednom u životu, rekao pravu stvar, bio je neprocenjiv.
Nekoliko sati kasnije, najzad smo bili u hotelskoj sobi. Ja, izvaljen kao klada na krevetu, mrtav umoran od obilaska znamenitih milanskih butika i Simpatija, okružena gomilom stvari i kesa, takođe mrtva umorna, ali u isto vreme i prepuna energije. Mislite da je to nemoguće? Grešite.
- Kako možeš tako da ležiš? Kupio si te glupe igračkice, a nisi ih ni pogledao od kako smo došli u sobu!
Glupe igračkice su, naime, figurice junaka iz mog omiljenog crtanog filma za odraslu decu, „Monsters, Inc“. Majk Vazovski, Džej Pi Saliven i ostali šarmeri. Poslednjim atomima snage promrmljao sam:
- Šta ima da ih gledam? Gledaću ih narednih sto godina, ako ne i duže. Mislim, ako se ne pohabaju pre toga. Jer ja ne planiram da umirem ranije.
- Kako hoćeš. Ali ja prosto moram da probam ove čizme!
- Zar ih nisi već probala u prodavnici? Tri puta.
- Jesam, ali moram da vidim kako mi stoje sad, kad su moje! I na ove nove helanke.
- Dobro, ja ću malo da drem... hrrrrrk...
Pola sata kasnije, probudio sam se i ugledao Simpatiju kako isprobava valjda još jedinu do tada neisprobanu kombinaciju: nova karirana košulja-suknja-jahaće čizme-kocka parmezana iz supermarketa.
- Šta radiš to, lezi već jednom! Nećeš moći da ustaneš sutra i propustićemo let!
- Ne brini ti ništa, ja bih mogla ovako celu noć.
Što je najgore, potpuno sam poverovao u to.
Ceo dan na nogama se ne računa ako si u hotel došao sa bar tri kese pune garderobe. U stvari, ako si došla. Okrenuo sam se na bok koji me je manje boleo od pešačenja i stajanja u milanskim buticima i ubrzo nastavio da spavam. Simpatija se te noći nije bunila zbog mog hrkanja. Valjda zato što nije ni spavala. A ja sam sanjao Piksija kako mi objašnjava da je hotelsko ogledalo u stvari magnet, ali samo za žene. Zatim se naglo okrenuo i potrčao ka golu Španaca, sekund nakon što je Zlatko Vujović centrirao, tačno u trenutku dok je Katanec prosleđivao loptu glavom iza sebe, iznad Vaskeza, ka desnoj ivici peterca.