Intervju posle koncerta finskog chello-rock benda "Apocalyptica" održanog u velikoj sali SKC-a
Beogradska publika je, jedva stisnuta u SKC, dočekala i ispratila Apocalipticu ogromnim aplauzom i višestrukim pozivima na bis. Nastup avangardnog sastava iz Finske bio je profesionalan i kvalitetan. Zvuk na zavidnom nivou i publika se vrlo dobro zabavljala, čak i uz pesme sa poslednjeg, još relativno svežeg, apokaliptikinog albuma.
Posle dva sata vatrenog šou-a, Apocalyptica je tri puta “istapšana“ na bis. A nakon trećeg povratka na scenu, posle "Hall of The Mountain King" i "Farewell", finski muzičari su se još pet minuta klanjali beogradskoj publici koja možda nije mogla da napuni "Taš", ali je zato u prepunom SKC-u veoma glasno potvrdila da je "Apokaliptika" više nego dobrodošla i treći put.
Kako i zašto su bubnjevi postali deo Apokaliptike?
Mikko Sirenena: Bend je postojao već šest godina, i mislim da su hteli da naprave “ korak dalje”, a ovaj potez sa uvođenjem bubnjeva je izgleadao najlogičniji. Stvar je i u tome što je Dave Lombardo (čuveni bubnjar) veliki fan Apokaliptike. Pre par godina svirali su zajedno na nekom festivalu, i dopalo im se. Obostrano su bili zainteresovani za neku saradnju tako da je Lombardo snimio bubnjeve na polovini albuma "Reflections". Drugu polovinu snimio je neki Finac, a onda je došlo do turneja. Nijedan od njih dvojice nije mogao da prati "Apokaliptiku" na turneji, pa su pitali mene da mi se pridružim! (smeh)
I kako si se uklopio u bend, imaš li “bubnjarske” slobode ili uglavnom radiš ono što ti se kaže?
Mikko Sirenena: Prilično sam slobodan, atmosfera je opuštena i imam punu slobodu da radim šta želim.
Apokaliptika je u početku bila sastav koji koristi isključivo četiri violončela na živim nastupima, dok su na snimcima pojedine numere imale po neku deonicu perkusija, ali ne i bubnjeva. Tek na albumu "Reflections" bubnjevi se pojavljuju u nekim numerama, a na njihovom poslednjem albumu “Apokaliptika”, Mikko svira bubnjeve na svim pesmama sem na jednoj.
Šta misliš o žanru Apokaliptikine muzike?
Mikko Sirenena: Nisam baš dobar u određivanju žanrova, kao rock ili metal. Mislim zapravo da nema razloga da se nešto trpa u žanrove. Mi smo neka vrsta crossover (prelaz, više žanrova) benda. S jedne strane smo veoma metal, a s druge strane imamo očigledne rock elemente. Tako da smo pomalo od svega!
S obzirom da ste na turneji već više od mesec dana, kako protiče putovanje?
Mikko Sirenena: Odlično vreme i nema mnogo letova avionom, barem ne dugih. Nije da se PLAŠIM letenja, samo mi je neudobno i ne volim to baš preterano. Dugo traje i ne možeš da izađes! (smeh)
Kad malo bolje pogledam i po izgledu i načinu bubnjanja ličiš na Taylora Hawkinsa, bubnjara FooFightersa, ili mi se čini?
Mikko Sirenena: I barem jednom nedeljno slušam Slayer. Znaš već, mora se! (smeh). Sviđaju mi se neke elektronske stvari tipa Daft Punk, Underworld... Ne slušam popularnu muziku, a više ne slušam ni jazz. Kad sam bio mlađi učio sam jazz bubnjanje. Imam mnogo ploča Miles Davies-a, ali to u poslednje vreme zaista ne slušam.
Ok, a ako bi morao da izabereš JEDNU pesmu i JEDAN album, šta bi to bilo?
Mikko Sirenena: Ja gledam na to kao “Da sam na pustom ostrvu...”(smeh). Pa, Sgt.Pepperccs Lonely Hearts Band i God Only Knows-Beach Boys.
A od Apokaliptike?
Nemam baš određenog favorita. Volim da sviram stvari koje ranije nisu imale bubnjeve, kao Struggle, na primer, to je super...
Apokaliptika je nedavno napravila snimak sa Max-om Cavalerom (Soulfly). Zašto Max?
Mikko Sirenena: Oni se odavno poznaju i dugo su već razmišljali da rade zajedno. Momci su napravili jednu pesmu, i bilo je OČIGLEDNO da su im potrebni jaki, urlajući vokali. Setili su se Maksa, a tu se našao i Matt Tuck (Bullet for My Vallentine). No, bilo je strašno teško organizovati celu stvar, jer su svi bendovi bili na turnejama. Max je otpevao svoje deonice u Minhenu, Matt u Amsterdamu, a sve je miksano u Finskoj. Ludo, zar ne?
Kakav je bio rad sa Ville Vallo-m (HIM) i Lauri Ylonnen-om (TheRasmus)? I generalno, s kojima ljudima vam prija zajedničkji rad a s kojima je naporan?
Mikko Sirenena: Paaa, Vile-a ne znam toliko dobro, iako zapravo mi živimo dosta blizu, kao i Lauri, uostalom. Helsinki je mali! (smeh). Tako da, da, Vilea dakle ne poznajem baš dobro, a Lauri je baš kul lik i vrlo je fin. Za Vilea mogu da kažem da je bio veoma ljubazan i lak za saradnju. Ali u suštini, mi smo prilično srećni zato što su svi ljudi s kojima smo radili bili takvi.
Gde najviše uživaš da sviraš?
Mikko Sirenena: Meni su zanimljiva različita mesta, s raznovrsnom klimom i klopom. Ali uvek je zabavno svirati u Finskoj. Finci su pomalo teška publika, i uvek te gledaju skeptično u fazonu dal` si dobar ili ne? Pa moraš svirkom da ih UBEDIŠ da si dobar.
Mikko i ja smo nastavili da razgovaramo o Fincima, i verovatno bi još produžili da nam vreme nije isteklo, i PR se pojavio pokazujući rukama da je intervju definitivno zavšen. Iako se tu naš intevju završio, PR je bio ljubazan i dopustio nam da se pozdravimo i još malo popričamo - “off the record”, ali taj razgovor ću morati da ostavim za neku drugu priliku.
Goran Kosanović, juni 2006.