Svi znamo da je centar tadašnje vlasti u SFRJ bio Josip Broz Tito i da je narod mnogo voleo Tita. Tako barem kažu oni koji su voleli Tita. Sve što je trebalo u to vreme da radiš da bi prošao ok je da se slobodnim stilom zatrčavaš u bulju pokojnom Josipu Brozu i bio si siguran kao beli medved. A kako je Tito bio veća rok zvezda nego Aksel Rouz, Bon Džovi i onaj pretenciozni govnar Bono zajedno, često su se priređivale svečane manifestacije u njegovu čast. Gradovi su se utrkivali koji će ga pre ugostiti a stanovnici stranih država su ga ekstatično dočekivali. Tada se apsolutno znalo da ako Tito dolazi negde, taj dan se izlazi sa posla, iz škole i odlažu se bilo kakve vrste obaveza da bi on dočekao. Nije to imalo nikakve veze sa time što bi se nepojavljivanje na ovakvoj manifestaciji okarakterisalo kao da si špijun, nepodoban i ne poštuješ naš samoupravni, federalsocijalistički sistem, pa bi te UDBA verovatno uhapsila i ispitivala ili u najmanju ruku špijunirala, već je imalo veze sa ljubavlju. Jer svi su voleli Tita. Tako barem kažu oni koji su voleli Tita.
A i šta je mali udarac na slobodu govora i razmišljanja, šta je malo zadiranja u privatnu sferu i privatni sektor, šta je malo apsolutnog gušenja medijske slobode, naspram te sreće koja je tada postojala?
Onda je došao raspad države i sve ono najgore što nam se desilo. To nismo uradili sami sebi tako što smo birali Miloševića, Tadića i Koštunicu u vlast, to su nam donele Ustaše i Šiptari, demokratija i KokaKola, MekDonalds i uopšte ceo taj zli zapad sa svojom filozofijom i vekovnom težnom da upropasti srpsku državu, porodicu i narod. I taman kada pomisliš da ćemo biti bespovratno uništeni jednog dana kao neka Nemačka, Francuska ili ne daj Bože Švajcarska, iznenada se pojavljuje tračak nade da će sve biti kao nekada.
Vidim danas ovo obaveštenje iz škole “Vuk Stefanović Karadžić” u Šilovu, opština Gnjilane, o “organizovanom odlasku u Gračanicu da bi se dočekao predsednik Vlade Republike Srbije”. Ne samo da je za te potrebe subota proglašena radnim danom, nego “obaveštenje” sadrži i ohrabrenje (nećemo reći “pretnju” jer pretnja je ružna reč) svima koji ne postupe po njemu. Ovo ohrabrenje kaže da je “uprava škole obavezna da dostavi spiskove radnika koji nisu bili prisutni”.
Ko kaže da za nas više nema nade? Taj zli zapad sa svojim izmišljotinama kao što su ljudska prava, nezavisnost sudstva i medija, slobodno tržište, privatna inicijativa i sa svojom gej-zombi-GMO-katoličko-muslimanskom propagandom može samo da odjebe od nas. Jer mi se vraćamo u vreme kada je sve bilo sjajno. Idemo da dočekamo Premijera Republike Srbije i Ministra policije, gospodina Ivicu Dačića i to organizovano i to u subotu koja je proglašena radnim danom i to pod ohrabrenjem (ne pretnjom, jer je pretnja ružna reč) da ćemo biti na nekom spisku koji će biti dostavljen direktoru organizacije za koju radimo. Znate ko je još pravio spiskove? Mao Cetung, Staljin i Tito. S tim što su Tita svi voleli. Tako barem kažu oni koji su voleli Tita. A i Staljina su svi voleli, jer nisu smeli da ga ne vole. A i Mao Cetunga su svi voleli, jer nisu smeli da ga ne vole. Čuo sam da su svi voleli i Kim Džong Ila a da sada svi vole i njegovog sina Kim Džong Una. Ne znam koliko je to tačno, ali kada god procuri neki snimak iz Severne Koreje vidim gomilu ljudi koji su u po’ belog dana u ekstazi dok dočekuju vlasnika njihove države.
A volećete i vi Ivicu, hteli to ili ne. I to sa oduševljenjem. I to organizovano. I to subotom. I to sa sve ohrabrenjem. Jer sve što je potrebno za ljubav je malo ohrabrenja.