Počela je da radi sa 15 godina kada je došla u Beograd i upisala Srednju Medicinsku školu. Pre podne na posao u kućnoj nezi (da, to podrazumeva potpunu brigu o starim i najčešće nepokretnim, senilnim starcima) a popodne u školu. Ovaj posao je radila više od 11 godina. Napokon, u svojoj dvadeset šestoj godini se zaposlila u vrtiću kao medicinska sestra-vaspitač, koja radi sa decom od 12 meseci do 3 godine. Svako kome to kažem reaguje gotovo isto: „Jaoj preslatko! Bebe! Pa ja obožavam bebe, njoj mora da je divno!“ Jeste, sve to zvuči mnogo lepo i lako i ja sam joj često u šali govorio „šta te briga, ideš na posao da se igraš sa bebama“. Istina je, naravno, malo drugačija od toga.
To je posao na kom ste sedam sati dnevno odgovorni za grupu od 10-16 tuđe male dece. Svakog od njih treba nahraniti, presvući, uspavati, okupati kada se uneredi, poigrati se sa svakim, pomaziti svakoga, izgrditi ako nije dobar, naučiti nečemu a sve to vreme paziti na svačiju bezbednost i svima se posvetiti jednako. Onaj ko ima decu zna koliko je teško odgajati jedno malo dete, a zamislite da treba da pazite na dvanaestoro istovremeno? Posao vaspitača kod nas nije cenjen niti u društvenom smislu niti u ekonomskom, jer je naknada koju zaposleni u jaslicama i predškolskim ustanovama ostvaruju ispod svake pristojnosti za posao koji obavljaju.
Šta rade vaspitači i medicinske sestre? Uče decu socijalizaciji, kako držati kašiku, kako deliti igračke i prostor sa drugima i da nije sve podređeno njemu, uče ih da pevaju, igraju, vezuju pertle, nameste krevet, crtaju, slikaju, šutiraju loptu; uče ih kako da vole drugu decu, kako da vole prirodu, kako da se snađu u velikom životnom okruženju oko njih. Jednostavno rečeno – uče ih životu. To je težak posao, to je naporan posao. Deca ciče, vrište, smeju se... Decu treba podići desetine puta dnevno i to umara. Umara i psihički i fizički. Sećam se kada je dolazila kući i kaže „samo budite tihi i pustite me da sklopim oči molim vas“. Ali nikada nije rekla nijednu lošu reč za svoj posao. Kada god smo je pitali što ne radi nešto drugo ona je odgovarala da je rad sa decom njen život i da „kada god uđe u sobu a oni svi potrče i zagrle je za nju nema lepšeg trenutka i lepše stvari na svetu“.
Mrtva umorna, polomljena od posla, maltene izludela od svakodnevne cike i vriske koju sluša 30 godina i dalje je odlazila srećna na posao, srećna se vraćala sa istog i govorila da ga nikada ne bi menjala. Bez obzira na stres, bez obzira na bezobraznu naknadu koju je dobijala.
Čemu cela ova priča?
Okruženje, a naročito porodica i prijatelji imaju tu nezgodnu naviku da vam govore šta bi trebalo da radite u životu i šta bi za vas bilo najbolje. Društvo, sa druge strane, ima tu nezgodnu naviku da vam preko medija (na primer šugava Pink televizija i njeni derivati) kao vrhovne vrednosti nameće neke stvari za koje najveći broj ljudi nije briga. Znate li koja je najveća vrednost u životu? – Sreća. Biti srećan je nešto najbolje što može da vam se desi. Provesti ovaj kratak život radeći stvari koje ne volite, da biste skupili novac koji vam ne treba da biste kupili stvari koje vam nisu potrebne kako biste impresionirali ljude do čijeg vam mišljenja nije stalo (ovo sam pročitao negde, ne sećam se gde) i uklopili u društvo čiji deo ne želite da budete – jednostavno je pogrešno. Naravno da je u životu bitno imati novac i naravno da svi vole novac. Prvi sam ja među najvećim materijalistima koje poznajem i volim taj novac više nego išta. Ali na kraju dana, najveća je razlika između toga da li ležete u krevet koji škripi sa osmehom na licu ili brišete suze parama dok se pokrivate svilenim prekrivačem.