Moć samuraja

U potrazi za davno izgubljenim mitovima, posežemo u prošlost, ne bismo li pronašli nove idole ili onaj deo mističnog za kojim naša podsvest traga kako bi dobila potvrdu da nešto natprosečno i nedodirljivo ipak postoji. Samuraji, veliki ratnici, samo su deo odgovora u potrazi za onim “nad”

Ovi umetnici ratovanja mačem bili su, iznad svega, zen majstori. Legenda koja seže u drevni Japan pripoveda o počecima japanskih ratnika, koji su u potrazi za epitetom „nad” pokucali na vrata zen manastira. Savršeno uvežbani pokreti i precizna oštrica sjajnog sečiva tražili su svoju drugu polovinu, koja uvek nedostaje - duhovnost. Zen - apsolutna tačka mirovanja u telu kojim kolaju uskovitlani porivi običnog smrtnika koji je, nesvesno, odlučio da postane veći od života. Iz sjajnog sklada ravnoteže mača i duhovnog nastao je put samuraja nazvan „put viteške vrline”, na japanskom označen kao „bušido”. U međuvremenu, samuraji prihvataju šintoizam i njegov glavni obred koji je bio logičan sled duhovnog puta, nazvan pročišćenje, „harai”. Obred čišćenja vodio je ka čistom i otvorenom srcu i sve to kako bi se na kraju oslobodio čovekov pravi karakter, „honšo”. Tada je nastupao „mu” momenat potpune praznine i čistote, gotovo egzaltiranog stanja.

Drugi bitan momenat u priči o samurajima bila je izrada sečiva. I po nekoliko nedelja bili su zatvoreni u kovačnicama, potpuno posvećeni kovanju sečiva, koje je za njih predstavljalo religiozni ritual i neku vrstu uspostavljanja intimne veze sa mačem. Samuraj je svakog dana čistio mač ritualnom svetom vodom i uvek ga koristio u duhu zena i čistih motiva, nikada zla. Ova ratnička kasta feudalnog Japana nosila je uvek dva mača „daisho”: „katanu” i „vakizaši”. Legenda kaže da su spavali sa vakizašijem ispod jastuka.

Još jedan bitan ritual samuraja bio je i ispijanje čaja, „ča no ju” u Paviljonima čaja, „Čačitsuima”. Ulaz u paviljone zvao se „nijiriguči”. Na ulazu je uvek čekao pergament, na kojem je pisala poruka koju je domaćin uputio gostu. Samuraj je potom postavljao komade metala kao zamenu za čaj u čijem ukusu će uživati i kojim će biti poslužen. Nakon čaja pio se sake. Posle toga samuraj je napuštao paviljon, ali samo na kratko, kako bi domaćin pripremio sve za ispijanje čaja. Kada je domaćin spremio izmrvljeni zeleni čaj u činijici obloženoj maramicom bambusa, samuraj se vraćao u paviljon i pre nego što počne da ispija čaj zamenjivao pergament jednim cvetom, koji je poklanjao domaćinu. Zadržavanja u paviljonu nikada nisu bila duga.

Samuraji su bili zaštitnici naroda. Njihov cilj je bio da služe gospodaru i budu mu do smrti odani. Najveća sramota za samuraja bila je da umre nečasnom smrću ili da bude okarakterisan kao kukavica. Kada bi dospeli u bezizlaznu situaciju, pred neprijateljem, sami su sebi oduzimali život harakirijem. Čast je bila svrha života ovog japanskog ratnika, a put samuraja, značio je - put smrti Samuraji su u feudalnom Japanu bili toliko poštovani da su imali pravo da ubiju osobu koja bi im se drsko obratila. Oni su jedini imali prezime i pravo na nošenje mačeva.

Krajem 19. veka istorija beleži priču o poslednjim samurajima. Prvi talasi globalizacije počeli su da se uvlače i na Istok. Formirale su se vojske u zapadnjačkom stilu. Modernizacija je uzela maha i pregazila tradiciju i doslovno uništila samuraje. Ne samo da su izgubili status vladajuće klase Japana, već su članovi tadasnje „Meiji” vlade pokušavali da ih javno ponize, oduzimajući im mačeve i odsecajući im kose. Ubrzo je na snagu stupio i zakon o zabrani nošenja mačeva. Poslednji samuraji pobunili su se i okrenuli protiv cara. Bili su poraženi.

Nakon te poslednje, velike bitke, samuraji su otišli u legendu, kao „poslednji vitezovi” vođeni visokim etičkim kodeksima, mudrošću uzvišene filozofije zena i veštinom mačevanja po kojoj je mač predstavljao dušu samuraja - ”Katana wa samurai no tamashii' (mač je duša samuraja).

Jovana Banović