Ujutru smo, logično, prvo dobijali čestitke od ukućana. To su bile igračke i slatkiši, kasnije knjige, onda pare... nakon jutarnjih čestitki, odlazili smo u školu. Tu bi usledilo čestitanje rođendana prvo od strane najboljih drugova i drugarica, onda svih iz odeljenja, a na kraju učiteljica i čuvena pesmica:
"Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan,
Našoj/našem ... rođendan, rođendan..."
Posle velikog odmora služile su se bombone.
To je bio zvanični deo u školi. A onda bi usledila proslava rođendana kod kuće. U to vreme, krajem osamdesetih, služili su se mali sendviči sa margarinom, šunkom i jajima. Nije tada bilo keteringa kao danas.
Igrale su se igrice kao što su masne fote, prolaženje ispod konopca, asocijacije...
Tako je bilo do pred kraj osnovne škole. Kasnije je sve to postajalo zanimljivije, gledano iz današnje perspektive - prve veze, prve ljubomore, ali i prevare. Ali dobro. Svako doba nosi neke svoje priče.
Danas neki i ne slave rođendan, a neki, pak smatraju da moramo da obeležimo svoj dan bez obzira na to koliko godina imamo.
Jer jednom je naš dan.