Što je još strašnije, ovi ljudi ni u toku Tijaninog života, a ni sada nisu javno saopštili koliko je novca za lečenje njihove ćerke prikupljeno u najvećoj humanitarnoj akciji koju naša javnost pamti. S obzirom na tu činjenicu, uvid u troškove lečenja nam i ne bi značio previše, jer i dalje ne bismo znali koliko je novca na računu ostalo i kako će on biti potrošen.
Imaju li Jelena i Nebojša pravo da nikad ne saopšte koliko je novca ostalo na Tijaninom računu (ili možda računima), odluče da novac zadrže za sebe i zahvale svojoj ćerci što ih je učinila milionerima?
Zakonski posmatrano - DA.
Svi građani i institucije koji su uplatili novac na račun male Tijane su njoj taj novac poklonili. Pošto ona, na žalost, nije uspela da sav novac potroši on pripada njenim zakonitim naslednicima, što su u ovom slučaju Jelena i Nebojša.
Pravno gledano, oni bi novac bili dužni da vrate samo onom ko ih je na to vezao ugovorom ili bi bili dužni da ga poklnone nekom kome su to javno obećali. Dakle, trebalo je da kažu: “Sav novac koji ostane nakon Tijaninog lečenja poklonićemo (konkretno) toj i toj osobi ili toj i toj instituciji”, i tek u tom slučaju bi ta osoba ili institucija bila u mogućnosti da novac potražuje.
Pošto se ništa od toga nije dogodilo, Ognjanovići čestitam, postali ste milioneri!
Vratimo se sad samo na kratko, na onu neobavezujuću, moralnu ili ljudsku stranu priče.
Da li su Jelena i Nebojša odgovorni ljudima koji su se možda prvi put u životu odrekli dela svoje plate ili ušteđevine zarad nekog “višeg” cilja i da li su odgovorni onima čiji je život njihovim postupcima možda zapečaćen?
Jelena i Nebojša Ognjanović najbolje znaju zašto je transplantacija srca u Teksaškoj Dečijoj bolnici u Hjustonu bila poslednja nada za njihovu kći i zašto Tijana najverovatnije nije uspela da je dočeka – zato što je predugo čekala.
Mala Tijana je od druge godine života lečena od restriktivne kardiomiopatije, a na leto 2012. godine je došlo do naglog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja. Transplantacija srca u Beču je tad bila jedina opciju da se Tijani spase život pa su njeni roditelji u septembru iste godine pokrenuli akciju prikupljanja novca. Oko tri meseca nakon pokretanja akcije Tijani su otkazali bubrezi, da bi kad je novac konačno bio prikupljen, Tijana u januru 2013. bila primljena u AKH bolnicu u Beču, ali tad je već bilo kasno. Lekari u ovoj bolnici su zbog loše kliničke slike i otkazivanja bubrega odbili da prime Tijanu i stave je na listu čekanja za novo srce. Nakon toga, Bolnica u Hjustonu je jedina pristala da prihvati njen slučaj.
Šta bi sad bilo s Tijanom da je novac sakupljen na samom početku humanitarne akcije? Da li bi ova devojčica još uvek bila živa da nije morala da čeka puna četiri meseca na odlazak u Beč?
Neko dete, koje je sad u sličnoj poziciji u kojoj je bila Tijana i kome vreme polako, ali nepovratno ističe, moglo još pre četiri meseca da sa Tijaninog računa dobije novac i novu šansu za život, šansu koju možda neće ni dobiti. Svaki mesec je dug, a u celokupnom ishodu lečenja može biti i koban za malu Anitu, Anđelu, Nevenu…
Posledice Jeleninog i Nebojšinog ćutanja se, na žalost, ne mogu meriti samo životima onih kojima nisu pomogli a mogli su. Šteta koju nanose bolesnoj deci u Srbiji, i ne samo deci, je daleko veća. Ako se nešto uskoro ne uradi, ta šteta bi mogla da se meri životima mnogih, koje bi nakon države mogli i izigrani građani da ostave na cedilu.
Zašto Jelena i Nebojša Ognjanović uprkos svemu i dalje ćute?
Odgovor bi mogao da glasi:
1. Rešili su da zadrže novac, čija količina je možda i veća nego što se pretpostavlja.
Da li Jelena i Nebojša, koji su doživeli nešto najgore što može roditeljima da se dogodi, mogu da potisnu saosećanje prema drugoj bolesnoj deci i njihovim roditeljima i zabrave na odgovornost koju prema njima imaju?
Ne verujem. Možda postoji drugi razlog zbog kog ćute:
2. Ucenjeni su.
Ako su tačni navodi Kurira da je Više javno tužilaštvo u Beogradu naložilo policiji da ispita sve detalje u vezi sa humanitarnom akcijom prikupljanja novca za lečenje male Tijane Ognjanović (što za portal Nadlanu.com iz tužilaštva nisu želeli ni da potvrde, ali ni da negiraju), onda je osnov za to moglo da bude samo pranje novca preko ove humanitarne akcije (jer za ćutanje i nepoklanjanje novca sa Tijaninog računa Ognjanovići ne mogu da budu pravno gonjeni).
Izgleda da su stvari mnogo „mutnije“, što nas pored neupitne moralne odgovornosti Ognjanovića, podseća i na zaboravljenu moralnu, pravnu i političku odgovornost države. Odgovornost postoji prema svim građanima, ali je ona najveća prema životima naše dece koja bespomoćno čekaju na lečenje dok im vreme ističe.