Bojim se da nešto veoma nije u redu sa ljudima danas. I ne samo u Srbiji, već su ljudi globalno postali vrlo nasilni poslednjih godina ili su to oduvek bili, samo ja nisam primećivao. Čitajući komentare ispod članaka na raznim portalima, ponekad se upitam da li je bezbedno izaći na ulicu, jer je sasvim očigledno da tim ulicama hodaju horde ljudi koji bi “ubili, zaklali, spalili, raščerečili, kamenovali, nabili na kolac, zakopali žive, bacili u vodu sa kamenom vezanim za nogu, lomili ruke/noge/vratove/kičme i tako dalje”. Pri tom, ne govorim o huliganima, kriminalcima, nasilnicima i td. Govorim o običnim ljudima – građankama i građanima, uzrasta od 12 do 80 godina, koji imaju vrlo emotivne reakcije i živopisna, na tim istim reakcijama zasnovana mišljenja, koja se ne libe da puste u javnost.
Naravno, ne mogu reći da emotivne reakcije nisu na mestu kao takve, s obzirom da se obično nalaze ispod tekstova o ubistvima, silovanjima, fizičkom zlostavljanju a sve češće i nasilju nad životinjama, jer postoji generalna kampanja među ljubiteljima životinja da su životinje, koje ja zaista bez izuzetka obožavam, nekako jednake ljudima, što one nisu. Ma koliko ih vi ili ja voleli, jednostavno nisu i nikada to neće biti. Međutim, iako je emotivna reakcija opravdana, kako to da se obično svodi na veće divljaštvo od onog koje je učinjeno? U komentarima se uvek mogu naći pozivi, ne samo na ubistvo, nego najčešće na mučenje pa tek onda ubistvo, izmišljajući najfantastičnije načine za koje bi španska srednjovekovna Inkvizicija verovatno rekla: “U, jebote, da nije to malo previše oštro?”
Emotivno, moja reakcija na pojedine zločine je često “trebalo bi ga/je ukloniti sa planete Zemlje”. Međutim, nakon takve reakcije, stanem pa se zamislim – ko sam ja da sebi dajem za pravo da odlučujem o životu i smrti? Ko to sebi može da dozvoli da odlučuje o tome? Komentari na ovo su obično: “Ako on može da ubije/siluje/zlostavlja, onda i nejga treba da ubiješ/siluješ/zlostavljaš.” U pravu je ovo poznato kao princip “taliona”, čuveni “oko za oko, zub za zub”. U vreme kada je izmišljen, talion je bio veliki napredak u dotadašnjem sistemu. To je, doduše, bilo pre nekoliko hiljada godina a društvo, pravo i ljudska svest su, uprkos tome što se pojedinci uporno trude da nas svojim ponašanjem ubede u suprotno, zapravo napredovali od tada. Banalnost ovog razmišljanja najbolje je opisana citatom koji se pripisuje Mahatmi Gandiju: “Princip ‘oko za oko’ ostavlja ceo svet slepim”. Izuzev pojedinca kojem će ostati jedno oko na kraju, kao što nam ukazuje film Seven Psychopats, ali to nije tema ovde.
Drugi kažu da počiniocima ovakvih dela treba da bude suđeno i da se usmrte ako budu osuđeni. Koji to sud može sebi da dozvoli da odlučuje o nečijoj smrti? Znate li da na svakoj presudi koju donese sud u Republici Srbiji, na početku stoji rečenica “U ime naroda”? Ako se nešto donosi u ime naroda, to znači da je doneto u vaše ime, moje ime, ime vaše dece, unučića, braće i sestara, očeva i majki. Kako se radi o nečijem životu i smrti, morao bi da postoji apsolutni konsenzus po pitanju ovakvih odluka. Po kap nečije krvi na savesti svakog od pripadnika naroda u čije je ime sud doneo presudu. Ja tuđu krv ne želim na svojoj savesti, a ja sam taj “narod” o kome se govori i znam mnogo drugih koji dele moje mišljenje. Smrtna kazna je nehumana i vulgarna abominacija i relikt nekih starih vremena. Ma koliko da je često moralno zaslužena i da neki zaista nisu za bolje, mi moramo biti bolji, inače se ni počemu nećemo razlikovati od tih koje osuđujemo na smrt.
O zloupotrebama ove vrste kazne mogu da se napišu knjige, a ne jedan mali članak. Zamislite da legalizujete ubistvo, a da se sutra dogodi neki novi peti oktobar ili nešto slično tome. Koliko bi “legalno pogubljenih” bilo posle toga? Zamislite kada oni kojima date moć da odlučuju o životu i smrti tu moć zloupotrebe, a kod nas zloupotreba moći, sudijske i drugih funkcija nije nova stvar. Zamislite da samo jednog jedinog nedužnog čoveka ikada osudite na smrt. Jednog jedinog – zamislite. Ko sme i može da nosi na svojim plećima teret smrti nedužnog čoveka?
I na kraju, 100 zemalja na svetu je potpuno ukinulo smrtnu kaznu, od čega sve države u Evropi izuzev Belorusije. 48 zemalja ima smrtnu kaznu ali nije izvršena preko 10 godina, a postoji generalna praksa da se ne propisuje i ne izvršava, a 40 ih i dalje zadržava smrtnu kaznu. U ovom “elitnom” klubu se pored Sjedinjenih Američkih Država (19 članica je ukinulo) i Kine, poznate po demokratiji i ljudskim pravima, nalaze još Afganistan, Bangladeš, Gambija, Indija, Iran, Irak, Severna Koreja, Pakistan, Palestina, Saudijska Arabija (koja usmrćuje i maloletnike), Somalija, Sudan, Tajvan, Jemen i drugi… Sjajna ekipa, je l’?
Život se kao i smrt događa samo jednom. Ovo prvo je u najvećem broju slučajeva stvar odluke drugih, ovo drugo nije i nikada ne bi smelo da bude, bez obzira na razloge.