"Josip Broz Tito... bio je... neki vođa, da l’ Srba, Slovenaca i Hrvata... ne znam, ali neki vođa je bio. Nije bio predsednik, to sam siguran. A za Ravnogorski pokret, iskreno, nisam nikad čuo, stvarno ne znam. Pa nismo još to učili, to se radi na kraju godine!," odgovara maturant jedne beogradske gimnazije na pitanje o Titu i Ravnogorcima.
Bura koja se podigla nakon emitovanja prve epizode serije “Ravna gora” i polemike koje pune novinske stupce, čini se da su miljama daleko od moderne generacije dece kojima se svet vrti oko ajfona i ajpeda.
"Partizani i četnici su za njih praistorija! Osim ako nemaju nekog u porodici ko bi im pričao o događajima iz Drugog svetskog rata i na taj način ih lično vezao za taj period istorije, oni zaista imaju veliku distancu od tog perioda. Za njih je 70 godina veoma daleko. Ne znaju ko je Tito, misle da je bio predsednik Srbije, jer Jugoslavija je reč koju teško prevaljuju preko usta, nije im bliska," kaže Vesna Rašković, profesorka istorije Pete beogradske gimnazije, jedne od elitnih gimnazija u Srbiji.
Istoričar Momčilo Pavlović kaže da je iz udžbenika izbačeno vrednovanje bilo kog od ta dva pokreta.
"Želimo da učimo decu da mirno posmatraju istoriju, jer oni jesu potomci i jednih i drugih," kaže Pavlović.
O četnicima i partizanima, srpski đaci prvi put uče u osmom razredu osnovne škole, a zatim u drugom razredu srednjih stručnih škola ili trećem, odnosno četvrtom razredu gimnazija.
"U osmom razredu imamo 68 časova istorije, od kojih nekoliko posvećujemo i ovom periodu. Deca zaista ništa ne znaju o novijoj istoriji. Jedino gde im nešto zvuči poznato je kad se na kraju pominje pokojni premijer Đinđić, za koga su čuli u kući," kaže Branislav Ostojić, nastavnik istorije u OŠ “Vuk Karadžić” .
Ravnogorci i partizani se u srednjim stručnim školama kratko pominju, u drugom razredu. Profesorka istorije u Školi za negu lepote Milka Stević kaže da decu u njenoj školi istorija veoma slabo interesuje.
Današnja generacija roditelja učila je nešto sasvim drugo od generacije njihove dece. Roditelji su učili o herojskoj borbi partizana, koji su u svemu bili bezgrešni, i izdajničkom ponašanju četnika, koji su sarađivali sa okupatorima. Kad je u Srbiji početkom 90-ih godina 20. veka izvršena reforma srednjih škola, promenjen je i plan i program, a u udžbenike je ušao uravnoteženiji pristup novijoj istoriji.
Danas su, u najkraćem, partizani predstavljeni kao veoma aktivan i masovan pokret koji je počeo da deluje u Jugoslaviji nakon Titovog povratka iz Rusije. Navedene su glavne bitke, na Sutjesci i Neretvi, tokom kojih su Nemci pokušavali da razbiju “odmetničke bande”, ali se glavni štab uvek spasavao. Civilne žrtve bile su ogromne.
Četnici su opisani kao pasivna vojska, čiji su delovi znali da izvode akcije i na svoju ruku. Draža Mihailović, kako je objašnjeno, imao je politiku čekanja da se saveznici iskrcaju i na taj način, kad se skupi kritična masa od pola miliona ljudi, u jednom potezu izbace Nemce.
Đaci uče i da je u početku rata Mihailović imao podršku kralja i vlade u izbeglištvu, ali da je mladi kralj Petar septembra 1944. godine pozvao narod da se priključi Titovom pokretu.
Objašnjene su i ideološke razlike dva pokreta: četnici su za kralja, građanski sistem vrednosti, saradnju s tradicionalnim zapadnim saveznicima, a partizani su komunisti, protiv kralja, za narodnu vlast i veze sa Rusijom.
"Udžbenici se pišu na osnovu programa koje odobravaju prosvetne vlasti. Knjige istorije moraju da daju istorijske činjenice bez ideološkog bojenja," kaže Zorana Lužanin, predsednica Komisije za udžbenike Nacionalnog prosvetnog saveta.
Izvor: Blic, Svetlana Palić