Tako je Verner von Braun, tvorac zloglasne V-2 rakete koja je izazivala strah i trepet u Londonu, uskoro postao poznat kao ‘Otac Raketne Nauke’, tvorac rakete kojom je 1958. godine lansiran prvi američki veštački satelit Explorer I. Ovo se desilo samo godinu dana nakon prvog satelita u Svemiru – sovjetskog Sputnjika 1.
Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez su u vreme prvih istraživanja svemira već duboko zagazili u Hladni Rat koji se uglavnom svodio na špijunažu i razvijanje vojne tehnologije. S obzirom da je Amerika već demonstrirala svoju nuklearnu silu krajem Drugog svetskog rata (Hirošima i Nagasaki), red je bio da i Sovjeti pokažu svoja nuklearna dostignuća.
1961. godine Sovjeti su napravili RDS-220 hidrogensku bombu, poznatiju kao Car Bomba ili Veliki Ivan – najsnažniju eksplozivnu napravu koju su ljudi ikada napravili – 1.400 puta jaču od dve nuklearne bombe (zajedno) bačene na Japan u Drugom svetskom ratu.
Nastanak Car Bombe
Ideja za Car Bombu nastala je u glavi Nikita Sergejevič Hruščova, tadašnjeg predsednika SSSR-a, koji je pre svega želeo da pokaže Americi da i Sovjeti imaju snažno nuklerano oružje. Ideju je predstavio svom glavnom dizajneru oružja, Andreju Saharovu, i pri tom mu rekao da želi da “pokaže imperijalistima ono što mi [Rusija] možemo učiniti”. Nije jasno kada je tačno nastala ideja za bombu od 100 megatona i ko je prvi dao predlog, ali ono što znamo je da je Hruščov dao jednostavan zadatak: napraviti bombu koja će ‘oboriti rekord’.
Saharov je uskoro okupio tim od pet stručnjaka koji su za rekordno vreme uspeli da dizajniraju i naprave bombu sposobnu da u potpunosti uništi bilo koju svetsku metropolu. A za ovaj poduhvat im je bilo potrebno samo 14 – 16 nedelja.
Car Bomba je prvobitno zamišljena kao 100 megatonska bomba, ali je ova snaga uskoro prepolovljena na pola zbog očiglednih razloga. Čak je i 50 megatonska bomba bila jednostavno previše masivna da bi pogodila bilo koji cilj (npr u Americi), a bila je toliko snažna da je stopa preživljavanja za pilota i posadu u avionu procenjena na 50%, i to dok lete 10 km iznad zemlje – udaljeni 45 km od eksplozije bombe (koja bi iz aviona padala sporije zbog padobrana).
Sovjetima je za cilj bio da obore rekord i demonstriraju svoju silu svetu, a Car Bobma je ispunila sva svoja očekivanja. Prepolovljena na “samo” 50 megatona, bila je 3.000 puta jača od bombe bačene na Hirošimu. Ali to nije jedini rekord koji je oborila. Pored toga što je bila ubedljivo najjača, ona je bila i najčistija nuklearna bomba – 97% potencijalnih posledica (radijacije) je uspešno uklonjeno.
Dan kada je Car Bomba bačena
Sovjetima nije bilo dovoljno da samo imaju ovako snažnu bombu – jer njena svrha i nije bila da stoji u skladištu i čeka neki novi rat, već da pokaže ‘imperijalistima’ svu Sovjetsku moć.
30. oktobra 1961. godine Sovjeti su konačno bili spremni da pokažu svetu kako izgleda eksplozija od 50 megatona. Međutim, u samoj završnoj fazi došli su novi problemi. Čak ni Tupoljev Tu-95, jedan od najvećih (tadašnjih) bombardera na svetu, nije mogao da nosi ovu 27 tona tešku i više od 8 metara dugačku bombu. Umesto da troše vreme na pravljenje novog aviona, inženjeri su modifikovali postojeći na jednostavan način – otklonili su deo poda i na njegovo mesto ugradili bombu.
Kada su sve pripreme završene, avion je bio spreman za uzletanje i ispuštanje najveće eksplozivne naprave koju je svet ikada vidio.
Bomba je bačena sa visine od 10.500 metara, a na njoj je bio i padobran koji je usporio pad i dao posadi u avionu dovoljno vremena da se udalje od eksplozije. U 1:32 po lokalnom vremenu Car Bomba je pala na arhipelag Novaja Zemlja (ostrvo u Arktičkom okeanu, severno od kopna Rusije). Detonacija je bila toliko snažna da se potres osetio u Finskoj (udaljenoj 900 km) gde su na nekim kućama čak i prozori popucali, a šok-talas je bio toliko snažan da je obišao Zemlju tri puta. Vatrena kugla je bila je široka 8 km, a pečurka nastala posle eksplozije bila je visoka 65 km.
Eksplozija je izbrisala sve sa lica Zemlje u krugu od 35 km, a čak su i građevine u napuštenom selu udaljenom 55 km bile potpuno sravnjene sa zemljom. Fotografi koji su kasnije stigli do nulte tačke opisali su je: “Nema traga neravnini na terenu …. Sve u ovom području je očišćeno, oprano, rastopljeno i oduvano.”
Jedan od posmatrača opisao je detonaciju: “…Snažan beli bljesak iznad horizonta, a nakon dugo vremena čuo se udaljeni, nejasan i težak udarac, kao da je Zemlja ubijena!”
Ubrzo nakon eksplozije, kada su videli da Sovjeti mogu za par meseci da naprave bombu koja može da pretvori ceo grad u komad glatkog stakla, 87 država je zamolilo SSSR da poštedi svet daljnjih “Car bombi” zbog opasnosti za zdravlje miliona ljudi.
Užasnut snagom uređaja, Saharov, jedan od glavnih tvoraca bombe, uskoro je i sam postao nepokolebljivi protivnik nuklearnog oružja.
izvor: Pixelizam