Vladana Likar-Smiljanić je ime koje je poznato u krugovima Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, gde je radila kao predavač, a cela bivša Jugoslavija ovu damu pamti po ilustracijama čuvene “Riznice pesama za decu” čika Jove Zmaja i odevnim kombinacijama za Cicu.
Po obrazovanju ste inženjer elektrotehnike. Kako ste ušli u svet ilustracija?
Cela priča je počela sada već davne 1970. godine. Moj školski drug je crtao za Politikin zabavnik, a ubrzo se ukazala prilika da neko nasledi poznatog modnog kreatora Čedomira Čedomira i počne da se bavi Cicom. Prvo sam uradila nekoliko probnih crteža, onda počela sve češće da radim, da crtam lutkice, ilustrujem članke, crtam stripove...Cica je, inače, nastala po ugledu na jedan američki strip.
Foto: Jovan Nedeljkov
Izdavačka kuća Vuk Karadžić je 1973. godine imala u planu da izda Pesme čika Jove Zmaja. Strašno sam želela da dobijem taj posao i bila veoma ponosna kada sam u tome i uspela. Ta knjiga je za ono vreme bila nešto novo i neobično. Nakon Riznice ilustrovala sam i najlepše basne i još nekoliko drugih knjiga. Mislim oko 16 ukupno.
Jako sam volela knjigu "Razbrajalice". To su one tipa "Eci peci pec" koje sam sakupljala sa svih strana bivše SFRJ.
Želela bih da naglasim da sam u svojim projektima imala pomoć moje rođene sestre Biljane Likar-Popović. I ona ima dar za crtanje i u trenucima kada ja nisam mogla, uskakala je i ona radila ilustracije.
Kakav je osećaj kada znate da je toliko dece odraslo uz Zabavnik i da ste na neki način uticali na njihov razvoj?
Naravno da sam svesna da postoji i ta vrsta odgovornosti, ali ja volim da crtam i da se igram sa decom i trudim se da im budem zanimljiva. Naravno, moramo nešto i da naučimo.
O vašoj knjizi “Princeza Milčica” Timoti Džon Bajford je rekao: "Ovo su prave bajke, bajke našeg vremena". Da li je to najveća pohvala koju ste dobili?
Početkom devedesetih sam napisala i ilustrovala ovu knjigu i žarko želela da je on pogleda pre objavljivanja. Odnela sam mu rukopis i ilustracije, a on je rekao da će mi javiti utiske za nekoliko dana. Nisu mu se mnogo svideli crteži, ali je priču nahvalio o čemu svedoči i pomenuta rečenica. Smatrao je da slike treba da budu sličnije onima iz “Alise u zemlji čuda”. Ja se sa tim nisam složila.
Bili ste profesor na Elektrotehničkom fakultetu, a sa druge strane se paralelno bavite i crtanjem.
Nije to baš tako neobično. Moje kolege na fakultetu često sviraju neki instrument, pišu pesme... Ja se za crtanje nisam školovala, samouka sam. Postoje i ljudi koji vole da odmaraju, gledaju televiziju, a ja volim da crtam.
Ona je vesela osoba. Obukla bih joj nešto veselo. Kosa joj je porasla, ali bi sigurno imala čuperke.
Etnografski muzej je 2011. godine pravio veliku izložbu lutaka, a među izloženima su se našle i neke moje. Nakon ove izložbe ponovo sam dobila ponudu od Zabavnika da crtam za njih. Deca se menjaju, a ja se trudim da ispratim te promene. Nekada su devojčice ludele za likom Lu, a današnjoj deci ona nije lepa. Sada vole okate dame i mršavice u manga stilu, a te lutke ne možeš ni da isečeš.
Deca npr. žele da nacrtam Lejdi Gagu. Ona odlično peva, ali smatram da to ne moram da im “serviram”. Vole takođe i Hanu Montanu, ali ona se ružno ponaša. Ja pratim njihove želje, ali ne po svaku cenu. Porašće oni, ali kada su mali to ne moraju da gledaju.
Vladana ima dve ćerke koje joj pomažu svojim komentarima
Moju decu ranije uopšte nije zanimalo šta ja radim. Danas više prate i daju mi sugestije.