Izložba je krenula na svoj regionalni put upravo u Beogradu, prošle godine u Domu omladine, a sada je, zahvaljujući „prilozima“ fanova, daleko sadržajnija.
-Apeli prijateljima i saborcima da sve ovo proširimo, omasovimo, urodili su plodom. Prošle godine je bilo četrdesetak eksponata, sada ih ima više od stotinu zahvaljujući dobrim ljudima iz Beograda, Novog Sada, Ljubljane, Banjaluke... Uspeli smo da od ove naše grudve snega napravimo pravi mali muzejčić. Mislim da je ova izložba potrebna više nego ikad jer je primitivizam postao svetski proces, „mejnstrim“. To više nije nešto sa čim se možeš boriti, što možeš promeniti, što se može pobediti, ako je ikad i bilo. To je, međutim, nešto s čim se možemo poigrati, biti u komunikaciji i pokušati iz njegovih ralja iščupati što više nedužnih duša. Cilj je da predstavimo veselje i radost Sarajeva osamdesetih godina i približimo tu estetiku ljudima koji sa tim nisu upoznati.
POGLEDAJTE FOTO GALERIJU SA IZLOŽBE
Najavljuješ da će koncert proteći, pre svega, u znaku starih stvari, međutim, mesta će sigurno biti i za novi album „Radovi na cesti“ ?
-Sviraćemo ga, ne preterano. Ne znam koliko su ga ljudi upoznali, dali smo ga na download pre nekih mesec dana, evo tek sad CD je izašao u svom materijalnom, opipljivom formatu. Nove pesme su kao nova frizura. U početku je svima čudno, posle se naviknu. Treba im malo vremena i prostora da prodišu. Sve je zamišljeno kao sletski koncert gde će idolu i vođi pioniri i pionirke dugo aplaudirati (smeh). Ako bude želje da se svira celu noć – sviraćemo, pa ćemo onda verovatno doći do novog repertoara. Mislim da nismo ljude razočarali ni sa tim novim albumom.
Slušamo ga upravo sada, i dok se vrtela „Tri kile, tri godine“, pita me jedna koleginica – jel’ ovo Dubioza kolektiv ? (smeh)
-Dubioza je vratila ska u BiH rok koji već dugo postoji u radovima bendova u Hrvatskoj i Sloveniji kao što su Elvis Jackson, Postolar Tripper... Kod nas se nije odavno svirao, još od Bijelog dugmeta i albuma „Doživjeti stotu“, tako da je ska, za bosanske prilike, prilično sveža stvar.
Kažu neki čak i da je Dubioza kolektiv „Zabranjeno pušenje 21. veka“...
-Dosta se bendova referira na Pušenje, ne po stilu svirke nego po pristupu mikrosvetu, nije ni Dubioza izuzetak. Ona govori o velikim političkim temama kroz prizmu rođaka, jarana, komšija... Neke lokalne priče, što je bila naša tehnika, mogu da kažem i pionirska, jer Zabranjeno pušenje i Elvis J. Kurtovich su možda i prvi bendovi na prostoru Jugoslavije koji su imali te „story-telling“ varijante kakva je Dubiozina o Brionima. Te pesme su kao sinopsisi za neki spot, film...To su usvolili i Hladno pivo, Edo Maajka, Zooster... Ne želim ih proglasiti svonjim đacima, ali to je jedan pristup koji je Pušenje otvorilo i o svima njima imam jako visoko mišljenje, jer su oni nadogradili i proširili priču To je danas opšteprisutan, čak i glavni trend, a mi to u svoje vreme nismo bili. Bendovi koji su tada na taj način razmišljali čak nisu bili ni mnogo cenjeni. Mnogo je bilo uputnije baviti se nekom visokom poezijom, čak i hermetičnom varijantom rok iskaza kakav je preferirala Katarina. Pušenje se bavilo masom tema – ne postoji komšija koga nismo opljuvali, ni političar koga nismo za.ebali. Nadograditi tu priču i napraviti nešto u rangu toga, dosta je veliki zadatak jer to je deset godina jedne lude mladosti, izuzetno nadarene generacije. Ko god u Sarajevu sad nešto radi, mora biti barem isti ili bolji da bi ga ljudi prihvatili. Svima koji danas postignu regionalni uspeh skidam kapu – posle one generacije YU roka osamdesetih, posle Azre, Haustora, Čorbe, Dugmeta, pa neskromno kažem i nas, nije lako.
Pretpostavljam da ćete i ovoga puta izvući iz naftalina neke stare pesme koje odavno nisu svirane, kao što je to prošlih godina bio slučaj sa „Gospođom Brams“, „Kažu mi da novog frajera imaš“...
-Mi svake tri godine uradimo redizajn koncerta i sa svakim projektom uđe par novih pesama, ali i dosta starih. Veterane ponovo bacamo u vatru. Ove godine je to „Murga drot“ koga nismo svirali nikada, pa „Neću da budem Švabo u dotiranom filmu“, pa „12 sati“, „Baš čelik“...
Šteta je što se koncert poklapa sa festivalom „Sarajevo, ljubavi moja“ u Mikseru, konkretno sa nastupom Bombaj štampe. Zasigurno bi dosta ljudi volelo da je i kod vas i kod Đure, polazim od sebe...
-Mi nemamo drugi termin osim 29. novembra. To su sad neke druge organizacije... Baš sam bio sa Nedom iz Bombaj štampe pre neki dan na jednom sastanku, nismo ni znali da se poklapamo.
Šuška se da sa Neletom Karajlićem komuniciraš sve češće. Bliži li se konačno trenutak ponovne saradnje ? Neletu je priča oko No Smoking Orchestra zamrla, fokusirao se na Nadrealnu televiziju...
-Nisam, ne samo njega, već bilo kog bivšeg člana Pušenja doživeo da je, kao, otišao iz benda. To su sve ljudi koji su ostavili dušu, srce, krv i znoj za Zabranjeno pušenje, nešto što se nikada neće zaboraviti. Ljudi trenutno imaju svoje planove, svoje živote... Znam da bi mnoge jako radovalo da se ta ekipa okupi, i Nadrealisti, i Pušenje, ali su trenutno drugi projekti u igri. Svako je dobrodošao da učestvuje u radu ovog benda, da odsvira jedan, dva, tri, pet koncerata ili, ne znam, celu karijeru, to nije nešto što je upitno, ali treba razumeti i da ljudi imaju neke svoje ambicije. Verovatno će se ukazati vreme nekog rahatluka i opuštanja kad ćemo opet napraviti nešto skupa. Jedino što znam sigurno da se okupljanje Zabranjenog pušenja, odnosno dolazak nekih starih članova, neće napraviti na način kako je to uradilo Bijelo dugme. Insistiraću da to bude reunion koji će doneti neki CD ili barem jednu novu pesmu. Ne bih voleo da nas šetaju kao mečku i pokazuju ljudima, hoću da naša eventualna ponovna saradnja bue vezana uz muziku, uz neki rad, a ne samo da se zadovolje menadžerske apetite da napune neku Arenu. Voleo bih da se vidi stara ekipa, da izmerimo svoj učinak sa današnjim generacijama. To je moja ideja, moj san kako bi to trebalo da izgleda.
Mada i ta puna Arena nije zanemarljiva ? Slika koju često provrtim u glavi..
-Mi svi živimo od muzike. I bez te Arene moj život neće biti ništa ni bolji ni gori. Takve stvari su više za medije, menadžment nego za same izvođače. Publika je publika – ako imaš pošten odnos prema njoj i prema onome što radiš, svejedno ti je da li si u Areni ili u SKC-u, ili na Ušću, ili u klubu od 300 ljudi. Uvek sam pokušavao dati najbolju igru.