Zamolio sam ga da mi se poveri, uz časnu reč da neću nikome ispričati. Pošto mu to nije bilo dovoljno, morao sam da se zakunem u Piksija, ploče Džimija Hendriksa i na kraju čak i ono najsvetije – porciju ćevapa. Tek nakon te složene procedure, otvorio je dušu:
- Brate, pusti, nešto sam se zamislio... Pre nedelju dana pozove me neka baba. Kaže, videla je moj broj u Oglasima, hoće da kupi mobilni telefon. A ja u tom trenutku, kao za maler, bez ičega za prodaju. Potpuno bez lagera! Pao onaj tip što mi dostavlja krad... znaš, one telefone iz Italije.
Preterao je. Mislim, sa količinom koju je pokušao da pretera preko granice. I ja šta ću, kud ću, odem na pijacu. Tamo neki lik ima tezgu i prodaje stare krševe. Ima i samo maske koje liče na telefone - lažnjake, ali odlične, ma sve ima! Nađem nešto spolja nalik na taj telefon koji je žena tražila, a unutra nema pola delova – kao Anđelina Džoli, brate! Reko’ dobro je, poslužiće ovo.
Dam mu 300 dinara za to i odnesem kući da nabudžim nešto. Nađem u fioci sa pokvarenim uređajima neku staru Nokiu, vidim ima upotrebljivih delova. Displej radi. Napakujem sve to, povežem na bateriju, samo koliko da osvetli ekran, javim ženi da je stigao telefon i odem do nje da joj uzmem lovu. Računam, ako ga bude probavala, reći ću da baterija mora da se formatira, da treba da ga puni bar pet puta pre prve upotrebe. I bude tako – ona pita je l’ radi, ja ga uključim, pokažem joj da ekran svetli i ispričam to o bateriji. Ona izvuče 50 evrića iz neke sveske, zahvali se što sam joj doneo to kući, jer se teško kreće, reko’ gospođo, nemojte da mi zahvaljujete, ja znam šta je starost i bolest. Uglavnom, da mi ona pare i ja odem. Međutim, interesantna je priča koju mi je ispričala usput: živi sama već 10 godina, od kako joj je muž umro. Nema nigde nikoga, osim jedne sestre negde u unutrašnjosti, gde nema ni telefona.
Sestra je još starija od nje i takođe nema nikoga. Osim nje, naravno. Dopisuju se – pismima, zamisli! - već decenijama. I sad je ta njena sestra nabavila mobilni, pa mora i ona, da ne pravi ogromne račune za fiksni kad se čuju. Snimim ja usput malo po kući, baba je neka sirotinja, vidi se da ne živi baš lagodno. Trosed iz ere Đorđa Marjanovića, ormari malo noviji, iz sedamdesetih. Ona grozna tamnosmeđa boja, što ti pojede pola sobe. I sve u tom fazonu. Ali štedljiva je, to mi se sviđa. Kaže, skupila je štek za telefon za samo tri godine.
- Dobro, teška priča. Ima takvih slučajeva koliko hoćeš. Ali, šta sad tebe tu konkretno muči?
- Izađem ja od babe, srećan što sam obezbedio podlogu za večernji tiket Lige šampiona. Brate, znaš kakvu sam kombinaciju imao – dve tekme 3+, dva prelaza i jednu pravo u glavu. Kvota 50! I na pola puta do kladionice se smorim.
Nisam mogao a da se ne nasmejem Stoletovoj muci.
- Pa ja ti već godinama pričam da nije u redu varati stara i bespomoćna lica. Svi ćemo mi jednog dana doći u takvu situaciju. Šta je, peče savest, a?
- Ma jok, brate. Nego sam video da je u onoj svesci imala bar još 20 evra. Mogao sam da joj uzmem 70, ’ladno. Šta zna baba pošto je mobilni?
Samo sam odmahnuo rukom i produžio dalje svojim putem. Nisam znao kako da ga utešim.