Po količini posnih kuvara u knjižarama, ponudi hrane spremljene na ulju u restoranima, ali i slavskim trpezama u domovima, koje mogu da konkurišu i antičkim gozbama, reklo bi se da su vernici u Srbiji uzdržavanje zamenili uživanjem u posnoj hrani. Iako broj građana koji poste godinama raste, neuporedivo manje vernika se sa hranom odriče i loših navika.
A u Srpskoj pravoslavnoj crkvi redovno ponavljaju da je upravo u tome smisao i suština božićnog, koji je počeo pre tri dana, ali svih ostalih postova u kalendaru. Pravoslavno hrišćansko shvatanje je jasno - post je duševna hrana, priprema za svetu tajnu pričešća, savladavanje iskušenja i stremljenje kao čistoti duha i tela.
U vreme posta klonimo se svega što skreće pažnju našeg voljnog, umnog i duševnog napredovanja. Pričešćujemo se hlebom i vinom, koji simbolizuju telo i krv Hristovu. Prilikom ispovesti koja prethodi pričešću, čovek čisti svoju dušu od greha koje je počinio mislima, rečima ili delima, a smatra se da se tako „pročišćen“ čovek lakše sjedinjuje sa Bogom.
Bez obzira na sve verske razloge, utemeljene na Svetom pismu i tumačenjima Crkve, najveći broj naših ljudi tanjir mrsne hrane odmakne tek nekoliko dana u godini. Obično je to Veliki petak, Badnji dan ili Krstovdan. Nije malo ni onih koji, iako poste ceo božićni ili veliki (uskršnji) post to čine samo radi čišćenja tela, „skidanja kojeg kilograma“ ili pukog običaja. Kada je o običajima reč, treba pomenuti i narodnu izreku prema kojoj „greh na usta ne ulazi, već iz njih izlazi“ i koja, čini se, sasvim dovoljno govori o poimanju vere našeg naroda.
Razrešenje od strogog posta Crkva dozvoljava starima, bolesnima, deci, trudnicama, putnicima i onima koji se bave teškim fizičkim poslovima. U toku časnog posta nema venčanja, ili ako se i načini ustupak, onda je to bez veselja. Krštenja su dozvoljena, čak SPC beleži da su se pojedini krštavali i na Veliki petak. Strogi post samo na vodi i pojačana molitva karakteristični su za strasnu nedelju, pa se na Veliki petak do popodneva, zapravo do iznošenja i celivanja Hristove plaštanice iz crkve ništa ne sme jesti, a posle toga samo „hleba i vode po meri“.
Protođakon Stanislav Jovanović objašnjava da se podrazumeva da vernici koji žele da prime svetu tajnu pričešća ujedno i iskreno prihvataju post.
- Ukoliko telesnom postu uskratimo duhovnu stranu, ne sprovodimo časni post, već običnu dijetu - objašnjava Jovanović. - To je samo jedan od oblika pomodarstva, ili pogrešnog pristupa u ispovedanju vere. Istinski vernik mora sebe da doživi ozbiljnije, da se usredsredi na dublji smisao uzdržavanja od hrane i strasti i tako doživi kontakt sa Bogom. Sastavni deo posta treba da bude i promišljanje o drugima, oprost grehova i molitva za dobro svih.
Da raste broj vernika koji poste potvrđuju u gotovo svim hramovima Srpske pravoslavne crkve. Sve veći broj ljudi koji žive i hrane se po crkvenom kalendaru u SPC objašnjavaju renesansom crkvenog života kod našeg naroda.
Na pitanje kako na pravi način pristupiti postu, u crkvi ukazuju na primer - Isusa Hrista. On je četrdeset dana proveo u pustinji u postu i molitvi. On je uspeo da odnese pobedu nad iskušenjima i na najbolji način stupi u podvig iskupljenja ljudskog roda. Tumači crkvenih prilika kažu da neki vid pomodarstva koji ljude navodi na post i spoljno ispovedanje vere nemoguće je isključiti. Stav koji preovlađuje je, međutim, da to nije nužno loše, jer ljudi tako imaju priliku da spoznaju i dublji smisao religije i intimne komunikacije sa Bogom. Kao uzor istinskog posta u pravoslavlju obično se uzima način na koji se pred velike praznike podvrgavaju monasi u manastirima, što je najpribližnije Hristovom postu. Kaluđeri se u to vreme hrane vrlo skromno, jelima spremljenim uglavnom na vodi, uz retko korišćenje ulja i ribe.
Ne moraju svi da se pridržavaju strogih kanonskih pravila posta kako bi se pričestili. U Crkvi se smatra da su deca do sedam godina bezgrešni anđeli i njima odricanje nije potrebno. Mada ih majke već tada navikavaju na hrišćansku disciplinu. Sveštenici strogog posta razrešavaju, teške fizičke radnike, bolesnike...
Ugađanje stomaku najveće je iskušenje kome se suprotstavlja većina pravoslavaca koji se pridržavaju božićnog posta. Vreme do Hristovog rođenja podrazumeva i pročišćenje od greha, pa (polu)prazna trpeza nikako ne znači i strogi post. Kako „katalog“ nečasnih dela ne postoji, niti crkva nudi sasvim jasne odgovore, dileme oko toga „šta se ne sme“ vernici uglavnom rešavaju po svojoj meri i tumačenju vere.
Uobičajeni savet koji klirici daju vernom narodu je da se u dane posta klone svega što čoveku unosi nemir i izaziva burna osećanja. Sveštenici savetuju i da je u svemu potrebno naći pravu meru. Tih dana se zbog toga ne organizuju svadbe i veselja, a ne preporučuje se ni boravak u kafanama i mestima izliva jakih emocija i nagona. Istinski vernici svoje potrebe smanjuju na minimum, pa se klone i televizije, muzike i većine zabavnih sadržaja. Ruska crkva preporučuje odricanje i od bračnih obaveza, mada naši sveštenici gledaju kroz prste na ovo pitanje.
Za razliku od pravoslavaca, katolici imaju post i nemrs. Post je količinsko odricanje od „dela“ hrane (večera na primer), a to vreme se koristi za molitve. Nemrs je uzdržavanje od mrsne hrane, kao i kod pravoslavaca.
Uoči praznika (Uskrs, na primer) dovoljno je da se samo sat vremena ne jede nikakva hrana, i to se, uz ispovest, smatra pripremom za sveto pričešće. Pričešće vernici primaju samo jednim vidom: dobijaju hleb, dok sveštenstvo dobija i hleb i vino.
Izvor: Novosti