Amitz je prepoznao moj potencijal da pišem kratke, a mestimično i duhovite priče ni o čemu posebnom, o svakodnevici, o običnom životu običnih ljudi i obrnuto. Šta obrnuto? Nema veze, nije ni bitno.
Zato danas, umesto da pišem novu, repriziram staru priču koja do sada nije objavljivana na portalu Nadlanu. Vidite kako sam vešto umetnuo reč „portal“, jer „na Nadlanu“ mnogo glupo zvuči, a i izgleda kad se napiše. Nego, da se vratim na decu – ona su naše najveće bogatstvo i zato moramo revnosno kliktati na njihove fotografije na društvenim mrežama. Nije vam jasno? Nije ni meni bilo, a onda mi se dogodilo ovo što sam opisao u priči Bitka za bebu:
Ponekad me stvarno zapanji koliko ozbiljno neki ljudi shvataju virtuelne društvene mreže. Evo, baš pre neki dan me je zvao moj dobri i pošteni kum Ivan, da me podseti da glasam za njegovog sina na jednom takmičenju za naj-bebeću fotku, ne bi li ponosni otac i sin osvojili neku nagradu. Kao da mi onih prvih 10 podsetnika u prethodne dve nedelje nije bilo dovoljno. Pa nisam ja zaboravan, a ni kumče nije dugmence. Reko’ evo odmah, ništa ne brini, kume.
Ulogujem se prekosutra na fejsbuk, odem na tu stranicu, kad imam šta da vidim: vodeća fotka ima preko 12.000 lajkova, a fotka mog kumčeta samo 7200. Možda nisam najobjektivniji, ali vodeća beba me je podsetila na gramzivog, crnokosog, čupavog i ušatog gremlina koji želi nagradu od 100 kg kašice samo za sebe.
Nasuprot njemu, moje kumče, mali plavi milosrdni anđeo, izgledao je kao da svoju kašicu želi da podeli sa celim svetom. Neverovatno je kakvih ljudi ima – mora da su ti vodeći zlikovci aktivirali svu svoju rodbinu, prijatelje, prijatelje prijatelja, potpune strance i još su svi napravili bar po 10 lažnih profila. Čak i njihovi lažni profili su sigurno imali lažne profile.
E nećemo tako da se igramo, pomislim. Neka bude borba neprestana, sa napomenom: završetak konkursa u nedelju, tačno u podne!
I tu ja uzmem četiri dana bolovanja, napravim par hiljada sopstvenih lažnih profila i tako smanjim rezultat na 12.500 : 9600. Međutim, to nije bilo ni blizu dovoljnog, a vreme je beskrupulozno isticalo, kao kada starleta u medijima ističe svoje poštenje i brojne talente.
Ostala su još samo tri dana do kraja konkursa.
Drastične situacije pozivaju na drastične mere, a moje drastične mere podrazumevaju to da pozovem lokalnog hakera, Ciju. Tako ga zovemo jer je više puta upadao u baze podataka CIA i iz njih izlazio neprimećen.
Zamolio sam ga da nam malo pomogne, pa da nadmetanje bar od tog trenutka postane fer. On je naštimovao broj glasova za naše anđelče na egal sa gramzivim dijaboličnim liderom. Ono grozno protivničko dete mi više nije izgledalo onoliko samouvereno i sigurno u svoju pobedu na fotografiji.
Šta je, gremline, nešto si mi se umusio? To sam rekao u sebi, ipak je dete u pitanju, nema smisla. U subotu, veče uoči kraja takmičenja bilo je 12.772 prema 12.713 za nas. Za svaki slučaj, pozvao sam nekoliko desetina nasumično izabranih brojeva u Kini i zamolio ljubazne sagovornike da, ako već nemaju, naprave profile i da glasaju za to divno dete, moje kumče. I da zamole i sve svoje poznanike da učine isto. I da pozovu i oni po nekoliko nasumično izabranih brojeva i zamole i svoje ljubazna sagovornike da učine isto. A zatim sam uradio isto to, samo sa brojevima u Rusiji. Na kraju sam pozvao i kuma i rekao mu: „Kume, da ne ureknem, ali mislim da ih imamo.“ Kum je zatim referisao kako je i on pre podne sa dve glanc nove šahovske garniture podmitio penzionere sa Kališa, da umešaju svoje unuke. I kibicere. Nije mala stvar pobediti na jednom tako prestižnom takmičenju. Tako nešto ti u ovoj zemlji sutra otvara vrata mnogih potencijalnih karijera, od poštara pa sve do kokičara. Ne kukuruza, nego onog prodavca u Knez Mihailovoj.
U nedelju ujutru, na moje zaprepašćenje, Gremlin je imao 13.425 glasova, a kumče svega 13.300. Kinezi su opet zatajili, kao i toliko puta ranije u domenu elektronike, mehanike i tekstila. Ali od Rusa to već nisam očekivao.
Uglavnom, pošto Cija nije bio dostupan, jedino što sam mogao je da sam napravim još tih pišljivih stotinak profila i preokrenem rezultat u našu korist. Nažalost, nisam imao mnogo vremena. U 11:59, oblivao me je ledeni znoj, jer rezultat je bio neverovatnih 13.612 prema 13.612. Nije bilo više vremena da napravim još jedan profil, potvrdim mejl, ulogujem se i trijumfalno glasam u poslednjoj sekundi, kao Đorđević toliko puta sa linije za tri poena.
Sve je izgledalo uzaludno i beznadežno.
Osećao sam se kao Pir posle bitke koja ga je iscrpela i moralno i materijalno. S tom razlikom što je on makar formalno pobedio, a mi nismo, a za produžetke nismo imali snage. Baš u trenutku kada sam poslednji put pogledao na sat na desktopu (još uvek je bilo 11:59) pravo niotkuda pojavila se notifikacija „tvojoj baki Dragici se sviđa fotografija…“ i donela nam presudni 13.613-ti „lajk“!
Bez glasa sam se stropoštao sa stolice na pod, onako iscrpljen, preznojen i beživotan. Imao sam samo još toliko snage da dohvatim mobilni telefon i kumu pošaljem sms: „TO!“ Kum je, kompatibilno kao i uvek, odgovorio sa „BRE!“
Draga, draga baka Dragica sa Ceraka. U tom trenutku sam joj oprostio sve: i to što živi sama već 20 godina, i to što je bar 15 od tih 20 godina ne posećujem, i to što je bez obzira na svoje teško materijalno stanje slala pare i kolače za svaki moj rođendan, i to što se više čak ni ne javlja telefonom od kako se šlogirala i izgubila moć govora. Ovim se za sve iskupila. Komentari poražene strane kasnije tog dana bili su „nameštaljka“, „sramota“, „nemate stida ni srama, Kineze ste umešali“ i sl. Nama to nije smetalo jer smo u ustima već osećali sladak pobednički ukus kašice od banane. A ko gubi, ima pravo da se ljuti i poseže za kiselim grožđem. Neki ljudi stvarno preozbiljno shvataju virtuelne društvene mreže.