Osim što su legla virusa i izvornog oblika nekulture, autobusi GSP-a su bogati i neverovatnim talentima. Evo npr. meni su najzanimljiviji tzv. "raspoređivači autobuskog življa". Ili kako ih ja zovem "fengšuic".
Prosečan fengšuic krene za svojim poslom, još dok nije ušao u bus ili na prvom stepeniku. I to one klasične priče:
-Ajde malo napred, ljudi.
- Pa nema mesta.
- Ma ima.
- ma bre kako nema. sad ćeš da vidiš.
- Ti dečko skinit aj ranac. Stani na ranac. Ti gospođice malo levo i popni se na prste, ovaj pogrbljeni neka se nasloni na leđa ovog dede, ti, školarac, hvataj se za tu šipku i visi dve-tri stanice. Šta će da ti fali?
I tako fengšuica lepo prođe, nađe sebi mesto, rupa veća nego u državnom budžetu. I ja tako stojim na jednoj nozi, kao zdrav na visinskim pripremama i razmišljam se da li sam ja majmun ili čovek.
A kad smo već kod toga pročitao sam da će šimpanze da postanu možda pravna lica. Tu se slažem, šimpanze su kvalifikovanije nego većina ljudi koje ja znam. A ovde inače, gde snimam u studiju, stoji na zidu ovako isečak iz novina na kome piše "lea Kiš: Konj mi je pojeo mikrofon".