Staša Koprivica je rediteljka, scenarista, blogerka i muzičarka. Ova mlada dama iza sebe ima mnoštvo uspešnih predstava, seriju Pevaj brate koju neki mrze do srži, a drugi pak obožavaju, ali niko ne spori njen uspeh. Staša nosi i prezime koje joj je donekle otežalo da se bavi poslom koji voli.
Za početak koliko je teško biti „ćerka Stevana Koprivice“, čini mi se da ponekad to izgovaraju kao titulu?
U nekim drugim profesijama te stvari se tolerišu. Normalno je da dete pravnika postane pravnik, lekara - lekar, ali ako se baviš javnim poslom to je odmah neoprostivo. Teško je, pogotovo ako ti je stalo do mišljenja drugih, ali takođe ima i svoje pozitivne strane. Tera te da se konstantno dokazuješ.
Ja sam taj problem imala od samog starta. Kada sam upisala fakultet mnogi su pričali –Ti si upisala faks preko veze! Niko ne razmišlja o tome da je prosto nemoguće da mog oca vole svi. Dugo je to meni bila neka vrsta tereta, ali sada kad već imam toliko urađenih stvari iza sebe sve se to primirilo. Ipak i dalje moram da se dokazujem i uvek se nađe neko ko će da te osuđuje.
Koliko smo skloni osudi?
Skloni smo prebacivanju odgovornosti na druge po sistemu "Ako ja nisam uspešan, ne može ni neko drugi da bude uspešan i sve je namešteno."
Problem je i u neradu i strahu od neuspeha. Ako sediš i ne radiš ništa nećeš uspeti, ali se nećeš ni izblamirati. Ljudima je lakše je da pljuju po drugima.
Internet je postao sabirni centar hejtera...
Taj mržnja je poprilično izražena danas, pogotovo na internetu. Svi smo mi bili u situaciji da sedimo kod kuće užasno nezadovoljni zbog nemogućnosti da nađemo posao. I onda upališ TV i vidiš nešto skaradno i jednostavno poželiš da izraziš to svoje nezadovoljstvo. Niko nije imun na to, svi mi smo bar jednom uradili, i to je sasvim u redu. Problem nastaje kad ne ostane na nivou incidenta, već se pretvori u hobi ili u još gorem slučaju u posao.
Kako je to izraženo kod mladih?
Taj strah od neuspeha i tuđe osude, čini ljude neradnicima, a iz toga proizilazi vrlo duboko i neprijatno nezadovoljstvo. Svi smo to prošli. Sediš kući, nema posla i mrziš ceo svet. I onda počneš da se nerviraš i postaneš zao, svi počnu da ti smetaju. Posle nekog vremena shvatiš da nikog nije briga šta ti misliš, potpuno si nebitan i da moraš da počneš da radiš nešto – čak i kad nema posla. Tako sam ja počela da pišem. Prvo za sebe, pa sam onda počela i da objavljujem. Prvo sam pisala za Blicov blog, a onda sam napravila svoj blog 100 lisica.
Na svom primeru naučila sam da najviše možeš da se razviješ onda kada nisi siguran u to što radiš. Poslove ne možeš samo da čekaš, nekada moraš i sam da ih napraviš.
Čini mi se da mnogi lako odustaju...
U vremenu kada možeš da naučiš šta god poželiš, ako se potrudiš, mladi sede i žale se kako ništa ne valja, kako su im loši fakultet, kako nemaju gde da uče. Ako ti neka od institucija ne pruža zadovoljavajuće znanje, nauči sam, lako ćeš naći na internetu veliki broj relevantnih izvora koji će ti pomoći na putu ka ostvarenju sopstvenih ciljeva.
Foto: Jovan Nedeljkov
Na čemu trenutno radiš?
U BDP-u su počele probe za pozorišni komad Anđeli čuvari, po motivima komada „Anđeoska kuhinja“ Alberta Husona, na osnovu kog je snimljen i fim „Mi nismo anđeli“ sa sa Hemfrijem Bogartom i Piterom Justinovim u glavnim ulogama. Veljko Mićunović i ja smo, inspirisani ovom komedijom, odlučili da napravimo drugačiju i savremenu priču. Takođe pišem i scenario za svoj film koji će biti veoma „mali i jeftin“, ali zbog obima posla ne stižem nikako da ga završim. Bitno je da radim, bilo da je to više malih poslova ili jedan veliki, samo da ne stanem. Kontinuitet je u ovom poslu veoma bitan.
Kakvo je stanje u pozorištu? Kako nedostatak novca utiče na vas?
Država ni na jedan način ne podržava kulturu, mi bukvalno nemamo budžet i to vodi ka srozavanju kvaliteta i estradizaciji. Čini mi se da je Tasovac čovek koji razume mehanizme u kulturi, ali on ne stvara novac, pa su i njegove mogućnosti ograničene.
Nedostatak novca značajno pomiče kompletan rad pozorišta, ne samo ka mejnstrimu već i ka estradi. Nažalost, mnogi umetnici se trude da naprave što komercijalnije delo, samo da bi zaradili.
Zbog tog manjka para došli smo do modela rada koji je dosta privatnički. Danas ako ne radiš za platu, koju u pozorištu primaš radio-ne radio, radiš na procenat. Taj sistem je donekle ok, ali predstave koje nisu komercijalne, neće zaraditi ništa. To je loša strana ove priče, jer postoje vrhunski umetnici čija dela nisu mejnstrim i njihov procenat biće veoma mali.
Ja lično volim mejnstrim i nemam mnogo iskustva u alternativnom izrazu, ali moram da ga podržim, jer za kulturu jedne zemlje veoma je bitno da postoji i taj pravac.
Koliko mladi dolaze u pozorište?
Moram da priznam da ima mladih ljudi. Lepo je kad se desi da ljudi odu u pozorište konvencionalno, pa se onda prijatno iznenade. Kao autor, težim ka tome. Svojevremeno mi se to desilo sa predstavom "Ne igraj na Engleze". Mnogi su za taj komad mislili da je estradna komedija, i zbog tematike dolazili su likovi u trenerkama očekujući laku zabavu, a izlazili su uplakani. Predstavu "U pola cene" ljudi su gledali po dva puta kako bi se uverili da su je dobro shvatili. Ako predstava izazove bilo kakvu emociju znajte da je dobra.