Marija ima 16 godina i živi u malom mestu u unutrašnjosti, sa roditeljima i šestoro braće i sestara. Radi sezonske poslove, a školu je napustila da bi čuvala mlađu decu.
Otac ju je potom odveo u Nemačku kod rođake, koju nije poznavala. Obavljala je kućne poslove i brinula o dvoje dece. Bila je zatvorena u stanu, a izlazila je samo do prodavnice. Kasnije je saznala da je otac imao dogovor sa tom ženom da mu ona šalje novac svakog meseca kao nadoknadu za ćerkin rad.
Kad je novac prestao da stiže, otac je prijavio policiji Marijin nestanak. U Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima, do kojih je stigao Marijin slučaj, kažu da je ovo čest metod, korišćen i prilikom prodaje radi udaje, kada su devojke nekoliko puta prodavane, a roditelji uzimali novac.
Otac je iskoristio zdravstveno stanje majke da ubedi Mariju da se vrati kući na nekoliko dana. Kada je devojčica ušla u Srbiju, reagovala je policija. Zbog sumnje na trgovinu ljudima obavešten je Centar za zaštitu žrtava trgovine. Otac je zadržan u policiji, a Marija smeštena u prihvatilište.
To je drugi slučaj trgovine ljudima zbog radne eksploatacije žena, koji je Centar registrovao u poslednje dve godine. Prvi je prijavila prošle godine dvadesetogodišnja Ana, dete razvedenih roditelja, bez završene srednje škole. Živela je sa najboljom drugaricom u iznajmljenom stanu u unutrašnjosti. Morala je sama da obezbedi novac za stan, hranu, odeću... Uglavnom je bila bez posla, pa je odlazila u inostranstvo i radila kao konobarica.
U Italiju je krenula u novembru 2011, po prethodnom dogovoru sa ljudima koji su imali kafanu. Dogovorila se sa vlasnicom da će biti konobarica, da će imati hranu, smeštaj i dnevnicu od 20 franaka. Pošto je krenula na novi posao pre nego što su protekla tri meseca od prethodnog odlaska, njen rad je faktički bio nelegalan.
U toj porodici radila je 19 dana sve. Pobegla je u strahu od gazde koji je, najčešće pijan, kad god gazdarica ode iz kuće, lupao na njena vrata. Momak kog je upoznala u kafani pronašao joj je novi posao u lokalu u drugom gradu. Nova gazdarica obećala joj je stan, hranu, radno vreme od 17 do 5 časova ujutro i dnevnicu od 40 evra. Prvih mesec dana sve je teklo po dogovoru, a onda je vlasnica insistirala da Ana s gostima ispija pića, najskuplja, da dozvoli mušterijama da je diraju...
U lokalu je radio i Mišel, koji je nadgledao zaposlene. On ju je pratio kad god bi izašla. Jednom je krenula da se vidi sa dečkom, a Mišel ju je prijavio gazdarici koja ju je pretukla. Tekla joj je krv iz nosa i iz usta. Upozorila ju je da zarađeni novac ne sme da troši na drugim mestima već samo u kafani. Fizički ju je napala kad je odbila da popije piće sa mušterijom jer se osećala loše.
Posle tri meseca uspela je da pobegne i nađe posao u sportskoj kladionici. Tu joj je bilo dobro dok je nije otkrila policija i deportovala u Srbiju.
"Na porast žrtava radne eksploatacije utiču siromaštvo i nezaposlenost. Mnogi ljudi koji su izdržavali porodice su bez posla i odlučuju se na rizičnije poteze. To koriste posrednici. Obećavaju dobre plate, smeštaj, radne dozvole i vize za inostranstvo, a onda rade više od 12 sati dnevno, bez slobodnog dana, u nehumanim uslovima, sa neredovnim obrocima, i maltretiraju ih. Često za sobom u Srbiji ostavljaju porodicu, koja je takođe bez novca za život i zadužuje se kod zelenaša", objašnjava Marko Šijan iz Centra.
Ove godine Centar je identifikovao 20 žrtava trgovine ljudima zbog radne eksploatacije, od kojih je jedna žena terana na prinudni rad u domaćinstvu, a lane 12 žrtava, od kojih je jedna bila maloletna.
Izvor: Novosti
Foto: Ilustracija - Morguefile