Priča za sva vremena...
"Ah, tu si”, rekla je Ana vreći za spavanje, dok je izvlačila iz najviše pregrade ormana. “Ovog popodneva postaćeš najvažniji deo scenografije u onome što planiram.”
Iznela je na terasu, protresla i prostrla na pod dnevne sobe. “Sad si pusto ostrvo”, rekla je. “Čekaj, gde nam je okean?” Okrenula se istražujući stan, otišla do bračnog kreveta i s njega skinula veliki plavi prekrivač. Sklonila je vreću za spavanje, stavila prekrivač, a preko njega vratila meku vreću, tako da su plave ivice prekrivača sada izvirivale izvan nje. Iz kupatila je donela dve velike školjke koje su, zajedno s njom stigle iz Tajlanda, kada je pre nekoliko godina tamo putovala.
Prislonila je jednu na uvo, da na trenutak čuje huk mora. To je prizvalo slatka sećanja na prelepu peščanu plažu na kojoj je, ležeći u senci palme provela nekoliko dana. Kupila je školjke od žene koja je hodala žalom i u kotarici nosila ono što je izvadila iz mora, očistila i uglačala da bi svoje malo blago ponudila turistima. Nasmešila se i spustila školjke na ivicu između “okeana” i “kopna”. Zatim je s terase, do tog mesta pregurala dve velike palme čije su se krošnje sada nadvijale nad njenim improvizovanim otokom. “Toliko za početak”, rekla je samozadovoljno.
Otišla je u kupatilo, pustila da voda puni kadu i sipala penu. Svukla se i zagnjurila do vrata. Osećala je kako sva napetost koju je u nju nanela ta nedelja, polako ističe. Dodirivala je svoje telo. Ono nije bilo savršeno, ali je Ana naučila da ga voli. Bila je zadovoljna svojim listovima, svojim čvrstim butinama, i grudima koje su se herojski držale, iako više nije bila u prvoj mladosti. Naučila je i da voli svoje međunožje koje je poslednjih godina bilo izvor nebrojenih slapova zadovoljstva.
Filip je uskoro trebalo da stigne. Još dvadesetak minuta vožnje i začuće njegove sigurne i pomalo teške korake. Do tada – još malo priprema. Izašla je iz kade, obrisala se peškirom i pogledala u veliko ogledalo. Koža joj je bila rumena od tople vode, a duga tamna kosa mokra i slepljena uz lice. Prišla je muzičkom stubu i pustila CD s ambijentalom muzikom, cvrkut ptica i vetar koji uzdiše u krošnjama drveća. Vezala je oko sruka mali smeđi pareo i – to je bilo sve.
Kad god je Filip trebalo da stigne s nekog od svojih brojnih putovanja, bila je pomalo napeta. Znala je da je to potpuno iracionalna nervoza, jer su bili par već nekoliko godina, dobro su se poznavali i bili povezani poseb-nim, nesvakidašnjim odnosom u kome su i razumevanje i erotika igrale podjednako važne uloge. Znala je sve to, ali joj se stomak ipak pomalo grčio od uzbuđenja zbog onoga što sledi.
Opružila se na svoje malo ostrvo za jednokratnu upotrebu i prepustila slatkim, bezobraznim slikama koje će uslediti. Znala je, jer se s Filipom viđa već tri godine da će, s puta doći s buketom cveća i flašom dobrog pića. Pozvoniće i ona će mu doviknuti da uđe. Kad otvori vrata, videće je polunagu, opruženu na podu – i znaće da je on taj koji je inspiriše da stalno iznova pravi male ljubavne scenografije za njihove putene susrete. Jer je voljen.
Filip će tada, umesto da joj preda ili stavi u vazu, prosuti cveće po njoj, gledajući je s ljubavlju, bez reči. Skinuće farmerke i majicu, stojeći ispred nje. Prekoračiće “okean” i leći pored nje na ostrvo. Uzeće joj lice u šake i ljubiće joj oči iz zahvalnosti što je tako lepa, nežna i maštovita. Jer postoji.
Ljubiće joj usne, vrat, grudi. Grickaće joj bradavice koje će se na dodir njegovog jezika učvrstiti i porasti. Spustiće se jezikom lagano niz stomak istražujući njegovu geografiju. Kad stigne do međunožja, rastvoriće je kao latice narcisa.
Ona će mu obujmiti glavu svojim dlanovima, ohrabrujući ga da nastavi. Ljubiće joj najtananiji, najskriveniji deo, a kada iz nje počnu da izlaze spontani uzdasi, zaroniće svoju čvrstu muškost, jed-nim oštrim pokretom, u njenu utrobu. Filip u nju uvek ulazi naglo i odlučno, kao superiorni mužjak koji uzima ženku. To joj se dopada. Onda će sve biti lov vrhunca na tom ostrvcetu ljubavi među beton-skim zidovima. Kada čuje njene tihe i isprekidane jecaje, pustiće se i on, a onda će ostati sklupčani, znojavi i malaksali u zagrljaju, dok im se dah ne uravnoteži a tela ne smire.
U trenutku kada je začula na stepenicama bat njegovih koraka, preplavi je požuda. Osmehnula se i sela u lotosov položaj, kao da je na plaži, loveći pramenove izlazećeg sunca.