A inspirisan komentarom jednog mog drugara, shvatio sam da šta god da postigneš u životu, postoji određena grupacija ljudi koja će te pamtiti i pominjati samo po nekoj budalaštini koju si napravio u trenucima nervnog rastrojstva ili jer si jednostavno neopevani idot.
Tako na primer, postoji jedna ekipa koja me na fakultetu pamti jer sam 4 puta pao ispit dok nisam shvatio da sam učio iz pogrešne skripte, u Trsteniku me znaju po mnogim stvarima, ali na primer ja sam "Onaj koji je sipao vreću praška u fontanu u centru", i tako redom.
Jednog dana mogu da dobijem Nobela za nemir u svetu ili da budem interplanetarni predsednik Ujedinjenih Galaksija, i dalje će neko za mene reći - Ha, ovu budalu znam, upao u šaht u Pazovi.
A inače video sam ovo "Potreban davalac krvi iz Niša. Žandarmerija likes this."
Juče razmišljam što ne idem u pozorište. Lepo mesto, kulturno, izolovano od polusveta. Lepo uđem, sednem i zavalim se, stavim mobilni na sajlent i gledam ljude kako mi igraju ispred očiju i glume da su neko drugi, vičući, plačući i smejajući se, koristeći sav svoj talenat i ulažući ogroman trud da me ubede da su oni neko drugi. Neko ko će na mene ostaviti utisak.
Onda izađem napolje. I vidim sve to isto. Samo bez plaćene karte i udobne fotelje.
Da stvarno je lepo mesto to pozorište.