Išavši on zadugo dođe u jedan carski dvor pa uđe u bašču, kad tamo – carska kći sedi pod jednim drvetom i plače. On joj nazove pomoz Bog i zapita je, za što plače, a ona mu odgovori da je to drvo pod kojim seđaše, rodilo tri zlatne jabuke, da joj je otac zapovedio da čuva, ali dođe ala ispod zemlje te za tri jutra odnese sve tri jabuke jednu po jednu, te sad nesme ocu da kaže, a otac sazvao sutra silne goste da im pokaže šta mu je Bog dao. On joj kaže da ućuti, on će joj sve tri jabuke od ale doneti, samo da mu da dve svoje sluge da idu s njim. Po tom on kupi jednu ovcu i zaklavši je sva četiri čerega metne u torbu a ostalo baci pa ponesavši i jedno uže ode sa slugama iza grada na jezero, i onde digne jedan kamen pa reče slugama, da ga na užetu spuste dole, pa kad zadrma uže, da ga vuku gore. Tako ga sluge spuste, kad tamo – lepa bašča i kuća, kad uđe u kuću, a to ala sedi kod vatre i u velikom kazanu nešto vari. Ala kako ga ugleda, skoči nanj, a on joj brže baci jedan čereg mesa; dok se ona sagnu i uze meso, on ukrade jednu jabuku; ala opet na njega nasrne, a on joj baci drugi čereg pa uzme i drugu jabuku, kad ala onaj čereg proguta, ona opet na njega nasrne, a on joj baci treći pa uzme i treću jabuku; kad ala četvrtom na njega nasrnu, on joj baci i četvrti čereg, pa bježi natrag, i tek da se uhvati za uže, a ala ispadne na polje, a on brže odseče od svoje noge mesa pa joj baci i zadrma za uže, te ga izvuku gore. Potom preda carskoj kćeri jabuke pa ode.
Malo vreme zatim prođe, a ala počne svaki dan gore izlaziti, te je svaki dan jela po jednu devojku koju su joj morali iz grada slati redom, tako dođe red i na carevu kćer, koja je bila isprošena. Otac i mati i sva gospoda isprate je do jezera, i onde izgrlivši se s njom i izljubivši otac i mati vrate se kukajući, a ona ostane sama da čeka alu. Čekajući tako stane se moliti Bogu, da joj pošlje Biberče, koje joj jabuke od ale donelo, da je sad izbavi.
U tom Biberče dođe u grad, a grad sav u crno zavijen. Kad on zapita što je, i oni mu kažu, on brže na jezero i nađe carevu kćer gde sedi i plače, pa je zapita, hoće li poći za njega, ako je od ale izbavi. Ona reče: "Hoću, ali ti me ne možeš izbaviti; jedan je samo koji bi mogao, ali toga nema." "A koji je taj?" zapita on, a ona odgovori: "Istina da je mali kao biberovo zrno, al' on bi mene izbavio." Biberče se nasmeje i reče joj da je Biberče sad veliki momak, i da je došao da je izbavi. Ona se začudi i kad vidi prsten što mu je dala onda kad joj je doneo jabuke, osvedoči se da je on baš. Onda joj on kaže da ga malo pobište, i ako zaspi da ga probudi, kad se jezero zadrma. On legne njoj na krilo i ona ga počne biskati, te on zaspi, kad u jedan put jezero se zanjiha, a ona počne plakati, i suza kane njemu na obraz, a on se trgne, uzme mač i stane da čeka alu. U tom eto ti ale sa devet glava, on je dočeka i odseče joj jednu glavu, a ala juriš na njega, a on joj odseče i drugu, i tako svih devet. Po tom zaište od devojke maramu pa povadi svih jezika devet i veže u maramu, a devojci kaže da nikom ne kazuje ko je je izbavio, on će već doći kad bude vreme, pa onda ode. Kad i devojka pođe kući, srete je njen mladoženja i kaže joj: ako ne će kazati da je je on izbavio, da će je ubiti, pa joj je sve jedno. Ona se razmisli, i opominjući se šta joj je Biberče kazalo, da će doći kad bude vreme, obeća da će kazati da je je on izbavio.
Mladoženja se vrati te ponese za svedočanstvo svih devet osečeni glava. Kad ona dođe s njim svome ocu i materi, nije se moglo znati koga većma grle i ljube, nju ili njega, i naume, odmah da ih venčaju, ali se ona načini bolesna. Kad prođa nekoliko dana, eto ti Biberčeta, i kaže da je on izbavio devojku. Sad car kome će da veruje? Devojka ne sme da kaže, onaj preti da će je ubiti; te car naredi da im sud sudi. Kad iziđu na sud, sud reče: ko ima svedočanstvo, onoga je devojka. Kad onaj iznese glave a ovaj jezike, opet sud ne zna, kome će da veruje, jer onaj kaže da nije glave odmah posekao nego potrčao s devojkom k ocu, a kad ovaj iznese devojačku maramu, on kaže da je devojka maramu od straha izgubila. Onda car reče, da u jutru idu oba u crkvu na molitvu, tamo će biti i devojka, pa ko pre dođe, njegova je. Biberče nije htelo ići, dok ne zazvoni, a onaj se digne u ponoći, ali čim korači u crkvu, provali se pod njim zemlja i sav se iseče na noževe. Onda devojka upali sveću i sedne kod jame da čeka suđenoga. Kad udari zvono, eto ti Biberčeta. Onda car vidi ko je prav, i venča svoju kćer za Biberče. Po tom Biberče ode svojoj materi da vidi da je on veliki.