Živim za dan kada ću prestati da se vozim autobusom. Mislim na gradski autobus. Živim! Ali dok ne kupim auto meni je gradski prevoz nepresušan izvor inspiracije. Evo, moram nešto sad da poručim narodu.
To što danas postoje dezodoransi koji pružaju zaštitu 48 sati ne implicira da dva dana ne morate da se kupate. Stvarno. Onda jedna od super stvari u Srbiji je to što votač u Srbiji punog busa može da stane na semaforu, da izađe da kupi burek, cigare, jogurt, novine i svi se ponašaju da je to nešto normalno. Strašno.
A još jedna stvar koja mi je fascinantna su oni ljudi koji se krste u autobusu kada prođu pored crkve. Istom tom logikom, ja bi trebalo da kašljem kada prođem pored bolnice ili doma zdravlja. Ali to ne radim.
Nije mi jasno, kako neko može da kaže "Našao sam Boga?" Ja ne mogu da nađem čarapu, a znam da sam je sinoć video.
I da, mislio sam da posle svog ovog vremena, radim u redakciji kao novinar, ne može ništa da me iznenadi kada pročitam. Evo npr. juče sam video da čovek mora da ide u zatvor zato što je pomagao psima lutalicama.
Tačno mogu da zamislim tu scenu u stanici.
"Ti si mangup neki, pomažeš životinjama, glumiš baju..."
"Nije ja sam samo..."
"Ćuti tu. A ko si ti?"
"Ja sam Pera Magare."
"A što si ti u stanici?"
"Dilovao sam drogu."
"Ti možeš kući, aj... A ti gospodine sa psićima, dođi ovamo."
"A ti gospodine sa psićima, dođi ovamo da te mi naučimo redu.
Eto, prednosti života u uređenoj državi.