Ako niste redovan đak Hogvortsa, verovatno ćete se izgubiti u hodnicima uzburkanih tinejdžerskih hormona. Đake bez izostanaka čeka napadno manje uzbudljiv film… Namerno?! Možda, mada…
Hari Poter franšiza je bez sumnje jedna od najmoćnijih ikada – počev od romana Džoan K. Rouling do filmskog serijala koji je već stigao do svog šestog dela, sa bezbroj “usputnih”, nezamislivo lukrativnih merčendajzing stanica.
Danas, skoro osam godina kasnije, ekranizacija se opasno bliži svom vrhuncu kada će, vrlo lukavo, poslednji roman “Hari Poter i relikvije smrti” (Harry Potter and the Deathly Hallows) biti podeljen na dva filma koji bi trebalo da budu prikazani sa devet meseci razmaka (novembar 2010. i jul 2011.).
Kompanija “Warner Bros.” (WB) je evidentno napravila opak ratni plan. Ali, kao i do sada, neće im biti lako, jer hardkor fanovi, kakve Hari Poter gaji već više od deceniju, najzahtevnija su publika. Mada, ozbiljna zarada se krije u animiranju onih koji nisu spremni da logoruju pred bioskopima kako bi prvi pogledali novi film o tinejdž-čarobnjaku. Plafonske zarade u nekoliko prvih dana prikazivanja širom sveta dokazuju da WB može da se opusti…
Hogvorts više nije kao pre
Više ništa nije isto u Hogvortsu. Posebno tinejdž-čarobnjaci, koje uzavreli hormoni teraju da više razmišljaju o ljubavi, nego mračnim silama koje jačaju. Rastrzani su između želja i realnosti, zbunjenosti i odrastanja… dok se razotkriva mračna priča o poreklu Lorda Voldemora, koga su kolege iz Škole čarolije i čarobnjaštva znali kao Toma Ridla, momka neverovatnih moći.
Mnogo linija ima obimna knjiga “Hari Poter i polukrvni princ” (Harry Potter and The Half-Blooded Prince), ali scenarista Stiv Klouvs se fokusirao na intimnu notu koja ovaj film čini napadno drugačijim od svih prethodnih.
Reditelj Dejvid Jejts je to spremno dočekao, pre svega kako bi povukao jasnu granicu između svog potpisa na veliko finale ovog “serijskog razbijača blagajni” i svega što su radili njegovi prethodnici, ponajviše Kris Kolumbus. Odlučio je da zapaljive momente specijalnih efekata i epskih scena svede na minimum, tražeći snagu u junacima Roulingove, u njihovim ljudskim, a ne čarobnjačkim dilemama. Nije se previše potrudio čak ni oko tradicionalne scene utakmice kvidiča, koja je svedena na “snimićemo je, jer se to od nas očekuje”, što je naravno uvek pogrešan motiv.
Nekome koga je Poteromanija zaobišla u širokom luku, poput mene, sigurno bolje zvuči da se odvlačenje pažnje faktografskim miljeom (horkruksi i sl.) svede na minimum, a da se zumira posebnost učenika Hogvortsa kakvi su Hari, Hermiona i Ron. Sigurno da više zaintrigira jedna replika omiljenje mi junakinje ovog serijala – otkačene Lune Lavgud, od svih mahanja čarobnim štapićima.
Spuštanje kvafla i… uzbuđenja
Međutim, i pored par nedoljivih, toplih, pa čak i iskreno duhovitih scena, Klouvs i Jejts nisu uspeli da publiku povedu u intimnu šetnju ovim, bez sumnje, magičnim i intrigantnim svetom. “Spustili” su kvafl (lopta za kvidič), jednim delom se sigurno i štedeći (energetski, a možda i finansijski) za dvodelni kraj serijala, ali bez željenog efekta – pravljenja “drugačijeg Harija Potera”.
Ovo je jedan veoma dugačak, mestimično dosadan, u tragovima “ljudski”, polu-informativan film. Publika se već vrlo jasno podelila na nekolicinu kojima je promena prijala, brojne koje je ovaj koncept ugušio i, naravno, treće koji scenaristi Klouvsu zameraju površan tretman knjige prepune informacija o svetu lorda Voldemora i ljubavnih intriga među učenicima Hogvortsa.