Foto: Wikipedia
Filmsku karijeru počela je dvadesetih godina prošlog veka, da bi za deset godina postala jedna od najcenjenijih i najtraženijih glumica, kao i najplaćenija kabaretska igračica na svetu.
Ostvarila je zapažene uloge u filmovima Plavi anđeo, Žena za kojom se čezne, Šangaj ekspres, Đavo je žena i Plava venera, kao i u filmu Maroko za koji je bila nominovana za Oskara za najbolju glavnu glumicu.
Marlen Ditrih je rođena kao Marija Magdalena Ditrih, 27. decembra 1901. godine u berlinskom kvartu Šenebergu. Bila je druga kćerka kraljevskog policijskog poručnika Luisa Eriha Ota Ditriha i Jozefine Vilhelmine Elizabet (rođene Felsing).
Marlen Ditrih je svoje prve nastupe imala početkom dvadesetih, kao horistkinja u predstavama Maksa Rajnharda. Pošto joj je povremeno dodeljivao male sporedne uloge, njen talenat uopšte nije bio zapažen godinama. Marlen je neznatnu popularnost stekla pozorišnim predstavama Ukroćena goropad, Pandorina kutija, Dve kravate...
Prvu veliku filmsku ulogu imala je 1922, u filmu So sind die Männer, ali ni ona je nije proslavila. Tek je Plavi anđeo doneo svetsku slavu.
Po dolasku nacista na vlast, Marlen je krenula sa fon Šternbergom u Ameriku i potpisala je ugovor za Парамаунт пикчерс.
Za nju je bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, što je bila njena prva i poslednja nominacija za ovu nagradu. Ditrih je nastavila da snima u SAD sa Hičkokom, Lubičem, Velsom i Vajlderom.
Dva su kostima nerazdvojivo vezana za nju: crni korset sa čarapama i muško odelo — istovremeno ekstremno ženski i ekstremno muški izgled. S godinama je prihvatala sve manje uloga, a sve više se posvećivala pevanju, koje i nije bilo pravo pevanje, nego više pevušenje i priča.
Marlenina nostalgija za domovinom bila je ogromna. Jednom je izjavila: „Moji Nemci i ja više ne govorimo istim jezikom.“ U svojoj autobiografiji je pisala o mnogo boljim danima predratnog Berlina, i o mnogo uglađenijim muškarcima nego što su bili oni koje je zatekla u Americi.
Odlučno je odbacila nacizam i Hitlerove stavove, i suprotstavila im pacifizam kao prirodno stanje duha. U trileru Svedok optužbe, Bili Vajlder joj je dao veoma ličnu ulogu — bila je hladna i proračunata Nemica, osumnjičena za ubistvo, koja na sebe navlači sveopštu mržnju. Iako se zaklela da nikada neće otići u Nemačku, izrazila je želju da je sahrane u Berlinu. Kada je snimila svoj poslednji film — Samo žigolo, sa Dejvidom Bouijem, Ditrihova se povukla u svoj stan u Parizu. Bila je politički aktivna, dopisivala se i vodila telefonske razgovore sa mnogim svetskim vođama. Među njima su bili i Ronald Regan i Mihail Gorbačov.
Marlen Ditrih je umrla 6. maja, 1992. u Parizu u svojoj devedesetoj godini. Ditrihova je 1997. dobila svoj trg u Berlinu, sa posvetom: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku.“