Posle „Hodnika žutih, purpurnih, plavih“, delo Samjuela Beketa „Čekajući Godoa“ je drugi pozorišni čin slepih, slabovidih i Radionice integracije. Za razliku od prve, koja je uglavnom oslonjena na ispovestima i poeziji učesnika, ovoga puta reč je o radu na dramskom predlošku.
Režiju i adaptaciju predstave je radio profesor Nebojiša Dugalić: iako skraćena, priča zadržala je suštinu. Šestoro glumaca prenelo je publici emociju koju proizvode teške životne teme kao što su: pitanje identiteta, vremena, smisla, čelanje, slutnje sa stanovišta onih čiji su osnovni pojmovi određeni iskustvom slepila.
Nedeljka Ložajić nije profesionlna glumica ali je redovna na sceni Radionice integracije. Ovoga puta interptetirla je lik Estragona i otkrila nam je da je jako zadovoljna kako je predstava protekla: “Uživala sam, kao i obično kada sam na sceni. Ako je publika pokupila bar deo te naše emocije, zadzvojstvo je potpuno.”
Istakla je da su ranije igrali češće predstave, svakog meseca, pa su zato i bili opuštenije ali se nada da je i ova izvedba bila pristojna. Ljubav prema umetnosti neguje od ranog detinstva, kako prema glumi, tako i prema poeziji: “Smatram da je to ono što je potrebno svakom čoveku.”
Mila Gojković koja je završila Akademiju kod profesora Nebojiše Dugalića, priznala je da je imala jako veliki strah i tremu od toga kako ce funkcionisati sa ljudima koji su slepi ili slabovidi. “Sada moram da im se zahvalim, na njihovoj hrabrosti i druželjubovisti. Bez njihove pomoci ne bih mogla da se snađem.”
Reakcija publike na njihovu interpretaciju “Čekajući Godoa” dovoljna je da shvate da je njihova borba protiv mraka pokretač.