Elem, kako se oslanjam na posedovanje klasičnih stvari u svom odevnom inventaru, nameračio sam se da kupim najobičniji crni sako, blago strukiran, da nije za odelo, ali da u isto vreme ne spada u domen koji se u Srbiji naziva još i "sportska elegancija", što je šifrovan izraz za ono kada pevači i fudbaleri pokušaju da budu elegantni ali završe obučeni kao notorne seljačine. Nosio sam se mišlju da je to jedan od onih "uđeš, izađeš i gotovo" poslova. Iako prethodna rečenica neke od vas možda podseća na određene seksualne avanture, ovo nije bila aluzija na njih. Jer - koliko teško može biti da nađeš klasičan crni sako u Beogradu, gradu koji ima više tržnih centara i prodavnica nego siromašnih ljudi na ulici? Ispostaviće se - vrlo teško.
"Delta City" koji se nalazi u blizini mog mesta stanovanja sam obišao ceo. Krenem od jedne do druge radnje i nailazim na sledeću situaciju: U dve radnje prodaju samo odela te se sako ne može kupiti odvojeno, a i ti sakoi su, samim tim, previše svečani i ne bi išli da se nose uz obične pantalone ili farmerke. U ostalih deset radnji koje su imale sakoe, nemaju ništa crno?! Ne, zaista - nemaju nijedan crni sako. Postoje sivi - svetlo i tamno, srebrni, braon, bordo, plavi, teget, modroplavi, plavičasti, plavkasti, neboplavi, azurnoplavi, plaviplavi, beli, razne varijante štraftastih i sa printom, žuti, oker, na šljokice i tufne ali ne i crni. Što se materijala tiče, naći klasičan sako je vrlo teško, pošto je veliki broj sakoa sada od somota, pliša... Okej zaustavimo se na sekund: Sako od pliša sebi sme da dozvoli da nosi neki ruski makro ili kazahstanski diler heroina, Big Lale, Nole Seksoman i eventualno Rajan Gosling, pošto taj čovek izgleda dobro šta god da obuče na sebe. Elem - somot, pliš, koža (kunem vam se - koža), zatim klasičan vuneni sako ali sa kožnim rukavima, sako od pamuka/vune sa kožnim reverima i td. Jedino je "Zara" imala relativno pristojnu ponudu sakoa, ali za decu i male ljude (mislim da je to politički korektan izraz), pošto sam ja čovek zaista prosečne visine i prilično skromnih dimenzija torzoa, a zaista nisam mogao da skupim ruke ni u jednom.
I tu se zamislim i prenesem tu situaciju na globalni plan. U jednom od retkih trenutaka kada se iz sve snage trudim da svoj izgled prilagodim tome da bude najklasičniji, sveden, pristojan i normalan, okruženje (moda, šta god) mi to jednostavno ne dozvoljava. Moj pokušaj da se obučem u jednostavan crni sako, belu košulju, farmerke i cipele ostaje osujećen svim nametnutim modnim trendovima koji prosto vrište "pogledajte kako je ovo alternativno i drugačije i gotivno i nemoj da si zadrti seljak što nećeš da probaš to zašto moraš baš u crnom sakou da ideš?" Čak i ja, kao neko ko je celo svoje odrastanje i dobar deo postpubertetskog perioda proveo u večitoj želji da po svaku cenu bude drugačiji, više apsolutno ne mogu da smislim svu tu silnu "alternativu" oko sebe, koja je postala toliko agresivna da je ona sada ono što je nekada bio mainstream, dok je nekadašnji mainstream sada postao maltene ilegala. Klasične stvari, ponašanja, muzika, mesta za izlazak, serije, filmovi, kola, hrana, piće, hobiji i td. - sve je to sada nešto "novo", "urbano", "kul", "drugačije" - "ALTERNATIVNO". Maltene je postalo sramota da kažeš da želiš nešto prosečno, obično ili klasično. I lepo je što nije sve uniformno, što je ponuda raznovrsna i lepo je što svako može da nađe ponešto za sebe. Neke stvari, doduše i dalje ne mogu da shvatim - na primer muškarce u roze sakoima ili žene u gumenim čizmama za pecanje do kolena, ali, hej - ko sam ja da sudim o tome? Ipak, lepo bi bilo da čovek danas može da bude prosečan, ozbiljan, klasičan, umeren ili jednostavan, a da zbog toga ne mora da se oseća kao da je šugav i da odskače od celog vrištećeg, preterano kul, urbanog i alternativnog okruženja.
A sve što sam hteo je običan crni sako.