Foto: "Kratak osvrt na srpsku političku scenu u poslednjih 25 godina."
Kada čovek malo bolje razmisli i pogleda oko sebe, zapravo je većina ljudi i spala na to. Koliko puta sam poslednjih godina primetio ljude, a naročito one starije, koji uđu u pekaru, gledaju šta ima unutra, a onda se samo okrenu i izađu napolje. To su one situacije u kojima čoveka bez ikakvog razloga, bude sramota zbog toga što ima pare u novčaniku. Koliko puta je svako od vas okrenuo glavu na drugu stranu i pravio se da ne primećuje onog čoveka koji rovari po kontejneru, dok vi na pola metra od njega bacate smeće? Kada ste poslednji put dali prosjaku pare? Kada ste poslednji put nahranili dete sa ulice?
Osim toga, u društvu gde se većina stanovništva može podvesti pod pojam siromašnih, što znači da od svog rada ne mogu sebi da priušte život u kome će im sve osnovne životne potrebe biti zadovoljene, događaju se veoma čudni pardoksi.
Pre svega, opterećenost statusnim simbolima u vidu odeće i obuće, mobilnih telefona i automobila je postala tolika da ćete videti ljude koji imaju telefone od 500 evra, ali traže od vas da pošalju poruku jer nemaju kredita. Videćete ljude koji voze automobile od po nekoliko desetina hiljada evra, a žive kao podstanari, u kafiću im krče prazna creva dok ispijaju petu kafu po redu, a u frižideru kod kuće imaju pola parizera i tubu ubuđalog senfa.
Nažalost, čuo sam za mnogo više od jednog slučaja devojaka koje sređene izlaze na poznate gradske lokacije gde sede i piju ceo dan bez dinara u novčaniku, čekajući da neko dođe, sedne sa njima i plati im račun. I tako dan za danom. Ne smem ni da zamislim kako li izgleda objašnjavati detetu da sa platom od 30 hiljada dinara ne možete da mu obezbedite AirMax od 150 evra ili mobilni telefon od nekoliko stotina evra koji su sada neophodan sastavni deo inventara svakog tinejdžera. Probajte da objasnite sve te velike termine na koje se političari pozivaju u kampanji kao što su socijalna pravda, otvaranje novih radnih mesta, milioni evra investicija i td. roditeljima koji sede gladni za stolom i gledaju kako se njihovo dete srećno smeška i jede poslednju hranu koju imaju, dok im se steže stomak - ne od gladi, jer na glad su navikli, nego od pomisli da tom istom detetu sutra neće imati šta da daju da jede.
Ne znam kada će nam biti bolje. Iskreno, više ne znam ni da li će nam ikada biti bolje. Znam da ne želim da idem odavde, da je ovo moja zemlja i da drugu nemam. Ako je verovati pričama, već sutra će nam biti bolje. Samo što to sutra čekamo već 20 godina. Od Slobinih Socijalista i Mirinih Julovaca, Šešeljevih Radikala, Đinđićevih i Koštunicinih DOS-ovaca, preko Tadićevih i Đilasovih Demokrata i Dinkićevih Eksperata, sve do Tominih i Vučićevih Radikala - svi koji su ikada došli na vlast obećavali su reforme, rekonstrukcije, rehabilitacije, rebalansiranja, reprograme, bolje rezonovanje, redigovanje prioriteta, rešavanje problema...
Valjda ste shvatili da ako budete sedeli i čekali da političari učine da vam bude bolje ima da pocrkate od gladi. Niko nam neće pomoći ako ne pomognemo jedni drugima i sebi samima. A što se tiče politike i stanja u državi - preživeli smo dvanaest vekova ratova, bolesti i siromaštva, preživećemo i dve i po decenije iživljavanja i lopovluka kojekakvih jajara koje se utrkuju da unište ovo malo države što nam je ostalo. Samo da u tom procesu ne izgubimo sebe. Biće bolje sutra!