"Svidelo mi se to što LDP neguje pojedinca i to pokazuje kroz svoje kampanje. Takođe uvideo sam da država stoji naspram mladih i ne razume ih, a nisam želeo da to posmatram sa strane. Kada sam postao član partije, upotpunio sam sebe, nisam imao neke prizemne ciljeve, već samo želju da nadogradim svoje neformalno obrazovanje i učinim nešto i za druge. "
Ipak pravi motivi za učlanjenje u partiju često su znatno drugačiji...
Nametnulo se kao obrazac da ukoliko nisi član partije nećeš dobiti posao. Nažalost to je istina. To je nešto sa čim živimo. Ljudi postaju članovi partija u nadi da će se zaposliti. To je pogrešno, partija mora da "nagrađuje" i neguje svoje aktiviste, ali ne na taj način.
Da li mladi prednjače u aktivizmu zarad koristi?
Na primer, partije se u kampanjama trude da prikažu kako su mladi najbitniji, ali to sve je toliko neiskreno, i to svi vide. Izgubila se prirodna veza između onih koji stvarno odlučuju o društvu i onih koji su žrtve tog odlučivanja. Zato je sasvim opravdana reakcija mladih na političare i one rečenice “Svi te vi isti” i “Neću da izađem na izbore”.
Svaka reakcija na događaj i promocija vrednosti je naša, mi nismo servis partije za one teme na koje oni ne mogu da reaguju. Odvojeni smo taman onoliko koliko bi jedna omladina i trebalo da bude odvojena od partije. Ali to nije niko nama poklonio, teško je bilo izboriti se za autonomiju. Kao i za sve ostalo u životu, ako hoćeš da se čuje tvoj glas moraš da stekneš poverenje i da se izboriš. I kada, zbog različitih stavova upadnemo u konflikt sa partijom ne povlačimo se, ali ne prelazimo granice prostojnosti. Između nas i starijih kolega vlada poštovanje, oni vrednuju naš rad i način razmišljanja, a mi njihovo iskustvo i znanje.
Kako promeniti taj način razmišljanja i kako usmeriti mlade?
Ljudi koji govore u ime mladih ili oni koji su na nekom nivou odlučivanja o njihovim životima moraju da veruju u to i da svojim primerom pokazuju da mlade ljude razumeju, a ne da deluju veštački i koriste ih samo za potreba kampanje. Potrebno je mnogo energije da se mladi usmere i glasaju za onu opciju koja im suštinski odgovara. Oni često prave grešku i svoj glas daju opciji koja je protiv njihovih interesa. Na prvi pogled takva opcija deluje buntovno i protiv sistema, a u stvari je u potpunosti suprotna i radi protiv njih.
Mi se trudimo da razgovorom i edukacijom usmerimo mlade, ali rezultati nisu uvek sjajni. Nepoverenje u političku elitu dostiže vrhunac i to je opasno. Pitanje je još koliko dugo možemo da držimo to pod kontrolom i kada će ono eskalirati. I onda će početi da se dešava ono što nikome ne treba.
A šta je to?
Sve ono što smo svedoci da se dešava u poslednjih par meseci u zemljama širom sveta, ali i regiona. Mnogi ne shvataju da su ovi događaj usko povezani. Ništa se ne dešava slučajno. Izražavanje stava u vidu protesta, sve dok ne ugrožava druge, je nešto što mi podržavamo i što je poželjno, ali je opasno ako se energija usmerava na pogrešne ljude i pogrešne zahteve.
Da li mladi mogu da promene nešto?
Političari od ljudi prave robove. Na izbore se izlazi iz onih najprizemnijih interesa, jer ova ili ona partija može da ti “završi” nešto preko veze. Retko ko ozbiljno prouči programe stranaka i glasa jer to stvarno odgovara njemu kao pojedincu ili profesiji kojom se bavi. I to je pogrešno. Ja pozivam mlade ljude da dobro razmisle, informišu se i tek kad dobiju sve potrebne informacije daju svoj glas. Da dobro slušaju šta ko govori, jer svojim glasom daju tom nekom legitimitet da odlučuje u njihovo ime. Glas je sve što imamo. Bilo da smo tek napunili 18 ili smo stari, bogati ili siromašni. To niko ne može da nam oduzme, naš je i ne smemo ga prodavati za 1000 dinara, posao ili vezu kod lekara.