Kada neko kaže dobra stara vremena, šta vam prvo padne na pamet?
Živela sam na Vračaru gde mirišu lipe, volela sam svoje škole, imala mnogo prijatelja, bila nezaustavivo radoznala, verovala u znanje i rad, osećala život kao neiscrpnu mogućnost prelepih iznenađenja. Nisam se bojala. Novac koji sam zarađivala trošila sam na putovanja, na čarobno osećanje da su sve granice otvorene i da imam svoj život u svojim rukama. Verovala sam da dobro nije ja tebi – ti meni, već da ide u krug i često dođe da neočekivane strane - radosno osećanje zahvalnosti za ljubav i podršku.
Sećanja neodvojivo prepliću osećanje vremena u kome smo živeli sa osećanjem mladosti koju sam tad proživljavala: pre svega, moja na žalost iluzija, da na ovim prostorima rata više nikad neće biti bila je osnov mog optimizma u sutra i vere u ljude. Kako sam sazrevala učila sam da svoju veru i ljubav pažljivije zamotavam u svoju potrebu za entuzijazmom.
Šta vam iz perioda stare Jugoslavije najviše nedostaje?
Mnogi od onih sa kojima sam imala čast da delim scenu ili kadar od kojih sam učila o pravim vrednostima, čuvari snova i majstori cinizma. Obrazovanje i kultura danas služe za partijsko potkusurivanje. Oni koji vrede u najvećem broju se dele sa knjigama i nekolicinom iz najužeg okruženja.
Nedostaju mi drame i serije po kojima su sve televizije iz današnjeg tzv. regiona (kako ružna i bezlična reč)) bile čuvene, nedostaje mi dečijii obrazovni i putopisni program, nedostaje mi da neko kaže “marš napolje” ovom užasu od neukusa kojim nas truju svaki dan i od kojeg nam se vrti u glavi i postajemo konfuzni, nedostaje mi da mogu sa mirom i poverenjem da otvorim novine.
Koja vam je najdraža uloga pred kamerama?
Drama “Slučaj Laze Kostica” gde sam igrala Lenku Dunđerski jer sam tu ponešto naučila o tajni kako se glumački prepliću vremena i prostori.
Šta sada radite?
U Barceloni sam nedavno kao glumica odradila prvi deo proba za špansko-kanadsku pozorišnu koprodukciju.
Svoju klasu glume na Akademiji umetnosti najbolje što umem učim glumi i životu, oslanjajući se na svoje srpsko, ali i kanadsko pozorišno iskustvo. Učim ih da i ja svaki dan učim kako da ih učim.
“Aska i vuk” je moj kanadski multimedijalni projekat koji je još uvek u drugoj fazi razvoja, jer ne mogu da se dovoljno odmorim i da mu se potpuno posvetim, meni važan jer prica o sudbini i slobodnoj volji. Kanadsko-crnogorska koprodukcija “Penelopijada”, komad koji sam režirala i koproducirala za tivatski festival “Purgatorije”, kako su me obavestili, planiran je u maju za gostovanje u Beogradu.