“Pa, u principu mi je svejedno, prošle godine su mi se svi dopali!“
Tako mi je odgovorila drugarica kada sam je pitao koji bi od četrnaest filmova gledala na festivalu Slobodna zona. Prošlogodišnji festival angažovanih filmova ukazao je da su bioskopi prazni zato što je publika nezadovoljna ponudom.
Pošto se busamo rečju angažovano, Biljana Srbljanović, koja je “svečano” otvorila festival, dala nam je svoje viđenje angažovanosti. Ona se zapravo nadovezala na reči selektora festivala koji je rekao da - angažovano, ne znači politički pamflet.
Biti angažovan nije biti protiv nečega, već biti ZA – za ličnu odgovornost, za traganje. Rekla je da je ovo festival o malim junacima, onima koji su nam poznati. Pričala je o specifičnoj potrebi za ovakvim filmovima, ovakvim festivalom. Zamolila je da zapamtimo njene reči o tome kako će FreeZone postaviti Beograd na mapu sveta kao što je EXIT postavio Novi Sad.
Promotivna kampanja ovogodišnje Slobodne zone zasnovana je na citatima novog Ustava RS koji se tiču osnovnih ljudskih prava. Član 74 kaže: „Svako ima pravo na zdravu životnu sredinu“. Iako Biljana na otvaranjima festivala obično čita svoje hvalospeve pune sarkastičnih dosetki, ovoga puta je bila kratka (i efikasna). Pozvala se na pomenuti član Ustava i u retoričkom zanosu pitala – Ko je sinoć poverovao da je dovoljno spustiti roletne i navući mrežu za komarce dok su zavijale sirene?!
Aludirala je na činjenicu da je zdrava životna sredina nepojmljiva u Pančevu.
Dokumentarni, igrani filmovi, holivudski blokbasteri, različiti pristupi, različite forme, sve je to zastupljeno na ovom festivalu koji nije tu da bi promenio svet. Oni koji gledaju ovakve filmove su ti koji mogu da ga menjaju.
Ovo je festival, i kao takav, za razliku od revije ima nagradu. Na ovom festivalu ona je jedna i donosi je publika svojim glasovima. Nagrada je otkupljivanje prava za emitovanje pobedničkog filma na nekoj televiziji.
Prvog dana prikazana su dva filma. Prvi je intimna priča o brutalnostima građanskog rata. “Zaboravljena zemlja” je zadovoljio one koji su jedva čekali novu Slobodnu zonu. Drugi film o prvom radnom danu zaposlenog u fabrici papira i poslednjem radnom danu radnika u fabrici čelika. Naziv ovog filma je “Radnička klasa” i njega sigurno nećete gledati na domaćoj televiziji. Čak je i ona moja drugarica rekla da joj je žao što je sedela na sredini sale tokom projekcije istog, pa nije mogla da izađe petnaest minuta nakon početka filma.
Vojkan Bećir