Fotigrafija koja je postala simbol demonstracija "Tankman" prikazuje čoveka koji prkosno stoji ispred kolone tenkova koji pristižu na trg / Foto: Stuart Franklin - AP
Protesti su brzo zadobili široku podršku gradskih stanovnika i razotkrili duboke podeljenosti u kineskom političkom rukovodstvu.
Između aprila i juna 1989. godine, milion mladih ljudi, radnika i seljaka izašlo je na trg Tjenanmen, zahtevajući demokratiju i protestujući protiv korupcije, sve dok u noći između 3. i 4. juna kineske vlasti na njih nisu poslale vojsku i tenkove. Tada je ubijeno na stotine, a možda i na hiljade mladih ljudi, od kojih su neke pregazili tenkovi.
"Tankmen"
Kineska vlada nikada nije u potpunosti obelodanila šta se tada dogodilo, a proteste je nazvala "kontrarevolucionarnom pobunom".
Vlasti svakog 4. juna pokušavaju da spreče bilo kakvu diskusiju o nasilnom gušenju prodemokratskih protesta 1989. godine, što je najveća mrlja u oblasti ljudskih prava u Kini proteklih decenija.
Hu Jaobang / Wikimeda commons
Povoda za demonstracije bilo je nekoliko - pre svega je to bila smrt Jaobanga, koji je svrgnut nakon što je izgubio u borbi za prevlast od konzervativaca, a sporan je bio pravac političkih i ekonomskih reformi.
Univerzitetski studenti koji su se okupili na trgu Tjenanmen u znak žaljenja za Huom takođe su izrazili nezadovoljstvo zbog inflacije, ograničenih izgleda za izgradnju karijere i korumpiranosti partijske elite.
Traženo je, takođe, da vlada bude odgovorna, a zahtevane su i ekonomske reforme, sloboda štampe i govora, kao i ponovno uspostavljanje radničke kontrole nad industrijom.
Na vrhuncu protesta, oko milion ljudi bilo je okupljeno na trgu Tjenanmen, organizovan je i štajk glađu, a demonstracije su se do sredine maja proširile i na oko 400 gradova širom Kine.
Studenti demonstranti / Foto: Zhenglianjie / Wikimeda commons
Vlada je u početku zauzela pomirljiv stav prema demonstrantima, ali su se naposletku kineski vrhovni vođa Deng Sjaoping i drugi partijski zvaničnici odlučili na primenu sile, te su partijske vlasti 20. maja proglasile vanredno stanje i u Pekingu mobilisale čak 300.000 vojnika.
Kineska vlada je na medjunarodnom planu oštro osuđena zbog primene sile protiv demonstranata, a vlade zapadnih država nametnule su joj ekonomske sankcije i embargo na isporuku oružja.
Žrtve demonstracija / Foto: AP
Nakon primene sile, vlada je sprovela brojna hapšenja demonstranata i njihovih podržavalaca, ugušeni su ostali protesti širom Kine, proterani strani novinari i sprovedena striktna kontrola nad izveštavanjem o dogadjajima u domaćoj štampi.
Policija i unutrašnje bezbednosne snage su pojačane, a zvaničnici koji su sa naklonošću gledali na proteste bili su degradirani ili suspendovani.
Džao Cijang, bivši sekretar Komunističke partije, posle protesta na trgu Tjenanmen izbačen je iz partije i stavljen u kućni pritvor, a njega je zamenio Đijang Cemin.
Fiang Zeng je preživeo demonstracije, ali je tenk kojim je pregažen ostavio trajne posledice / Foto: Wikimedia Commons
Političke reforme su u velikoj meri obustavljene, a ekonomske nisu nastavljene sve do južne turneje Deng Sjaopinga 1992. godine.
Kineska vlada do dan danas zabranjuje da se o protestima raspravlja u bilo kom obliku ili da se obeležava sećanje na njih, a zbog nedostatka podataka iz Kine mnogi aspekti događaja ostali su nepoznati ili nepotvrđeni, dok se procene broja ubijenih kreću od nekoliko stotina do nekoliko hiljada.
Hong Kong je jedini grad u Kini koji otvoreno obeležava ovaj dogadjaj, koji je u velikoj meri izbrisan iz zvanične kineske istorije.