Danima posećujem radnjice sa kućnim artiklima u novom kraju, smoždena od posla i stvarnosti i uživam maštajući kako će biti, za koji mesec. Od kad sam guglala gde su sniženja stvari koje su mi potrebne, Facebook me zatrpava ponudama o sniženjima koja se ne odbijaju.
I ne uspem da odolim, usudim se da, prvi put, naručim nešto od nepoznatih ljudi sa mreže, na meni poznatu adresu, uprkos svim vaspitnim lekcijama da se adresa ne daje neznancima. Uslov za dostavu su poslat zahtev za prijateljstvo, broj mobilnog telefona, adresa, stan i sprat. Odgovor, automatsko obaveštenje, da roba stiže dan nakon ovih formalnosti, koje podrazumevaju porudžbinu.
Artikal brendiran srednje skupom markom, na neodoljivom popustu, a isti takav, na redovnoj ceni, u radnjici koju gledam s prozora. Plaćanje po isporuci. Učini mi se nemogućim sve prethodno, proverim pitanjem jesu li brend i cena ispravni, kad ono, odgovor na oba pitanja – ne. Koristili su slike sa Interneta, a cena, oko 20 odsto skuplja. Kažu, nema nazad, roba stiže ujutro. I evo, otuda i pišem ovaj osvrt na kupovinu s Facebook-a, odavno je pao mrak, a držač za nakit je upravo stigao.
Ne u boji koju sam očekivala i nešto je manjih dimenzija, ali, kupovina na slepo, očigledno podrazumeva radost kupovine kao takve, bez većih očekivanja. Kao i društvene mreže, uostalom.
Jovana Manić
Foto: yay images