Farenhajt 9/11 (2004.)
Ovaj dokumentarac Majkla Mura doživeo je svoju premijeru pre izbora u Americi 2004. godine, kada je Džordž Buš osigurao drugi mandat. Film izražava jako neslaganje sa administracijom i političkim potezima ovog predsednika. Naslov filma je aluzija na roman Reja Bredberija iz 1953. godine "Farenhajt 451", pri čemu je temperetura samozapaljivanja papira zamenjena brojevima 9/11.
Poslednji tango u Parizu (1972.)
Film Bernarda Bertolučija koji je svakako pomerio granice. Priča prati vezu udovca i njegove mlađe ljubavnice, a njih tumače Marlon Brando i Marija Šnajder. Bertoluči ih je iza kulisa naterao da se emotivno ogole jedno drugom do te mere, da je Marija priznala i koliko je seksualnih partnera imala u životu. Šnajderova je bila toliko emotivno ruinirana, da je posle "Tanga" rekla da je to film koji joj je ukrao mladost. Film je često okarakterisan kao ponižavajući i brutalan, a posebno se diskutovalo zbog scene seksa sa puterom. U Italiji su sve kopije "Tanga u Parizu" - uništene.
Antihrist (2009.)
Teško da postoji adekvatan izraz koji može da opiše ovaj film Larsa von Trira. Recimo samo da je na premijeri četvoro ljudi palo u nesvest. Kritika ne osporava kvalitet ovog filma, ali sadržaj je malo problematičniji. Vilijem Defo i Šarlot Gejnsburg igraju par koji se bori sa smrću deteta. Međutim, supruga polako gubi razum, sakati supruga i upušta se u divljački seks.
Salo ili 120 dana Sodome (1975.)
Ovo je i talijanska antiratna horor drama koju je režirao Pier Paolo Pasolini. Pasolini je priču smestio u doba vladavine fašizma, a temelji se na knjizi Markiza de Sada "120 dana Sodome". Četiri fašiste u zarobljeništvu drže 18 tinejdžera kako bi ih seksualno iskorišćavali i mučili. Film je uznemirujući više nego što biste mogli da zamislite. Pasolini je ubijen nedugo posle premijere i nije doživeo da vidi kako mu zabranjuju film u nekoliko zemalja.
Srpski film (2010.)
Državni organi naše zemlje posle premijere su zatražili stručno mišljenje o brutalnim i ekstremnim scenama seksa i nasilja da bi saznali ima li u njima krivičnog dela, i da li bi mogli da pokrenu krivični postupak. Film nije prikazan na nekoliko festivala, što zbog osakaćivanja, što zbog mišljenja da ugrožava seksualne slobode.
Kanibal holokaust (1980.)
Ovo je jedan od najzabranjivanijih filmova ikada, mada se to može reći i za ostale sa ove liste, bez obzira kada su snimljeni. U suštini, film šalje jaku moralnu poruku. Ipak, sadrži ritualno silovanje, odsecanje i jedenje polnog organa, kasapljenje životinja. Režiser je uhapšen zbog opscenosti pod optužbom da je ubijao ekipu filma.
Rođenje nacije (1915.)
Ovo je film D. V. Grifita koji govori o usponu Kju Kluks klana u Americi u 19. veku. Film je bio vrlo popularan početkom 20. veka i jedan od najgledanijih nemih filmova ikada, ali danas (setili su se na vreme) ga osporavaju zbog izraženog rasizma, segregacije i pozitivnog karakterisanja KKK.
Stradanje Hristovo (2004.)
Film je režirao Mel Gibson, pokupio tri nominacije za Oskara i ljubav publike, bio je najgledaniji film sa hrišćanskom tematikom, ali i jedan od najosporovanijih filmova svih vremena. Film je brutalan, a prati poslednje sate Isusa Hrista. Scena mučenja i bičevanja traje deset minuta, a mnogi detalji u filmu su biblijksi netačni i antisemitski.
Isterivač đavola (1973.)
Film je bio toliko... Pa, recimo efektan, da su u bioskopu delili kese za povraćanje. Pored okretanja glave za 360 stepeni, hodanja naopako i povraćanja, ljude je naviše zgrozio jezik kojim jedno dete govori. Neki smatraju da ovaj film sadrži najviše subliminalnih poruka, što ga svrstava u sam vrh ove liste.
Paklena pomorandža (1971.)
Stenli Kjubrik, isto kao i Lars von Trir spada u one režisere koji su jednostavno kontroverzni i mi ih volimo zbog toga. Film je toliko brutalan, da ga u nekim zemljama nikad nisu prikazali, uključujući i Veliku Britaniju. Scene silovanja i tuče ne manjkaju, ali film je bio nominovan za Oskara u čak 4 kategorije. I danas je jedan od najkultnijih filmova ikada, sa namerom da zadrži taj status.