Šta bi mi značilo da sam još jedno novo zanimanje, od kog se `leba neću najesti, kao što nisam ni od predhodnih, započeo recimo u sedmici kada se donosi zakon o prostornom planiranju ili kada su Djordje Vukadinović i Dragoljub Žarković gosti kod Pedje Sarape. To su opšta mesta, stalne pojave. Meni je trebala posebna sedmica, i hvala Onom odozgo, moja mašta postala je stvarnost. Zahvaljujući Njemu, odmah posle tromesečnog “odmora” nisam radio u ponedeljak, već samo preostala četiri dana. To je sasvim u redu, pauza je bila predugačka, treba se navići. Ne treba praviti nagle pokrete i hvala Njemu na tome.
Iako skraćena, prva sedmica nakon Uskrsa je bila toliko zanimljiva da ću je čak i ja pamtiti po mnogo važnijim stvarima nego što je vlastito zapošljavanje. Utorak su obeležile jake emocije u predsednikovoj službenoj gajbi. U goste mu dodje najmilija osoba, politički sin, sa kojim je delio koru hleba (kada nije štrajkovao gladju), dobro i zlo, poziciju i opoziciju. Dodje sa željom da mu politički ćale poveri mandat za sastav nove Vlade. Tada proradiše emocije.
Vučić : “Tomo (u sebi misli, matori moj), o ovome smo nekada maštali !“
Toma : “Aleksandre (u sebi misli, sine moj, diko tatina, lezi mi na grudi), ne bio ti ja u koži, čeka te težak posao !”
Kolege novinari, snimatelji I fotoreporteri kažu da su jedva zadržavali suze, da je scena, kojoj su prisustvovali, bila nadrealna, da su svi poželeli da im potrče u zagrljaj I čestitaju veliku pobedu, i da će taj dan, 22. april 2014. pamtiti dok su živi. Kako i ne bi. Možemo li mi obični smrtnici da zamislimo šta je sve potrebno uraditi za preko dve decenije političkog fajta da bi se došlo do samog vrha ? Koliko puta treba promeniti ponašanje, retoriku, visinu tona, poziciju prstiju, političku partiju, koaliciju ? Pojma mi nemamo kako je njima.
Mada, kada je reč o promeni partije, tu bi mogla da nas edukuje drugarica gore pomenutih, koja je skoro istovremeno kada se dešavao dramski dijalog na Andrićevom vencu, malo dalje odatle, izabrana na mesto predsednice Skupštine Republike Srbije. Naravno, Maja Gojković, koja se posle nekoliko godina lutanja vratila svojoj kući u kojoj je nekada zajedno sa Tomom i Alekom maštala o ovim lepim danima. Nestašna Maja je okajala svoje grehe pa joj se ispunilo maštarenje iz davnih devedesetih kada su bili sasvim mladi i ambiciozni, doduše sa malo drugačijim pogledima na politiku. Tada su želeli da se Velika Srbija proširi preko celog Balkana, danas će malu Srbiju povesti u Veliki svet.
Nije ovaj trio snova u zanosu pobede dozvolio da misli samo na sebe. Njihovi politički potomci u prethodnoj sedmici takodje su dobili ono o čemu su maštali još kao vrlo mladi Radikali. Beograd je cele nedelje bio na vodi zbog kiše, pa novi gradonačelnik Mali već može da kaže da je jedno Veliko obećanje ispunjeno. Stefanović dr Nebojša je novi ministar MUP-a , a svi policajci u glas povikaše : ”Pa nemojte ljudi i ovako nas svi zezaju i smišljaju viceve o nama !” Zoka struja iz energetike ode u saobraćaj, a Antić iz saobraćaja u energetiku, što je šahovski rečeno uspešna mala rokada. Pa neće Srbijagasom vladati bilo ko drugi osim SPS (čitaj Bajatović Duška) dok je Rusa i Svetog Vladimira, ma kakvi god bili rezultati izbora. Ova vlada će biti drugačija i po tome što će u njoj sedeti Tasovac, Udovičić, Selaković, Dačić , Ljajić,Vulin I ilić u odnosu na prethodnu u kojoj su sedeli Tasovac, Udovičić, Selaković, Dačić , Ljajic, Vulin I Ilić. Tako je i definitivno potvrdjeno da nismo dzabe išli na izbore i potrošili oko milijardu i po dinara uzalud, kako tvrde zli jezici. Moram priznati da mi je drago zbog Dačića, treba i on novoj Vladi jer smo i mi kao klinci uvek u društvu imali jednog bucka koga svi zezaju. Tako je interesantnije.
Kada se bira nova Vlada, teško je reći da još neki dogadjaj privlači toliku pažnju. Ipak, zagrebačko finale ABA lige u Areni se ne može zaobići. Ne zato što su Cibona i Cedevita otišle u Evroligu, što su potpuno i zaslužile, već zbog našeg pristupa celom tom turniru. Zvezda u četvrtak pred polupraznom Arenom odigra najlošije najvažniju utakmicu sezone. Partizan u petak izgubi u poslednjoj sekundi trojkom sa pola terena. To vatreni navijači “belosvetske barabe’’ i ‘’moralnog gmizavca’’ iskoriste da se smeju jedni drugima, vredjaju medjusobno na društvenim mrežama i raduju pobedi timova koji, da vas podsetim, ipak dolaze iz susedne i uglavnom rivalske države. Neću shvatiti nikada tu i takvu “sportsku ljubav prema klubu”. Zato su maštanja o finalu klubova iz Beograda ostala samo pusta želja, možda i zasluženo.
Za kraj rekapitulacije prethodne nedelje mašte u kojoj su sem mene nov posao pronašli i mnogi drugovi u državnoj upravi i poslaničkim klupama, ostaje i osvrt na večiti derbi u sportu koji nam od Montevidea ili bar od Barija na ovamo nije jača strana. Da je ova nedelja bila čudesna govori I to da smo posle hiljadu godina imali odličan fudbalski derbi. Zvezda je maštala da će posle derbija dočekati titulu, Partizan da posle derbija I dalje neće dati titulu. Mašta ostaje I jednima I drugima jos četiri utakmice. Doduše, da sam trener Zvezde budio bih igrače u sred noći I nameštao loptu na kreč a onda poderao grlo urlajući : šutni penal,šutni penal,jače,jače to ,punom,punom,pod prečku,pod prečku breee…ne plasiraj u golmana čovečeee…ali to je sport I ništa nije strašno.Strašno bi bilo da su se obestinile najave da će na stadionu biti situacija slična onoj u Ukrajni. Na srecu, sve je bilo kao da se derbi igra u nekoj zemlji konsolidovane demokrtije. Fudbalerima oba tima bi i neki veliki evropski klubovi mogli da pozavide na ferpleju, a od trenera Nikolića I Stojanovića bi ona dva maga košarke koja su se brukala u Utisku nedelje, mogla mnogo da nauče o lepom sportskom ponašanju.
Nisam verovao da će biti toliko onih koji su maštali zajedno sa mnom u mojoj prvoj nedelji nakon poslovnog Vaskrsnuća. Eee, kada bih svake sedmice bilo ovoliko maštanja, ja bih lako I rado pisao.