Da li ste se ikada pokajale što ste rođene kao žene? Da li ste se za bar jedan sekund postidele što pripadate slabijem i lepšem polu, jer vas je neka druga ženska osoba obrukala tako kao da bruka ceo ženski rod?
Iskreno, meni se to dešavalo, crvenela sam radi drugih žena i pokušavala da objasnim da nismo sve iste. Ali ne vredi. Kao da sam pričala u prazno.
Muškarci kao da vrebaju naše sramote da bi nam ih kasnije pripisali kao osnovne karakterne osobine. Dobro, ajde, priznaću da mi žene umemo da budemo naporne kad je ljubav u pitanju. Ne samo da volimo duge telefonske razgovore (većina, eto ja sam tu savršeni izuzetak!) već smo sposobne i da muškarca pozovemo više puta u toku dana samo da bismo ga pitale najgluplje moguće pitanje: „Gde si?“ Isto tako dobro mi je poznato da tako sočno izogovaramo ženu koja je lepša ili pored sebe ima lepšeg muškarca od našeg.
Lepota zaljubljene devojke
Naša ljubomora je opasna po život, a najviše po živce. I kad dobijemo menstruaciju teške smo kao crna zemlja. Ali, dragi muškarci, nismo sve iste!
Dokle ćete više da nas trpate u istu korpu sa prljavim vešom, kad se međusobno razlikujemo i po bojama i po kvalitetu, a bogami i po izdržljivosti?! Meni je pre neko veče pukao film. Čak sam razmišljala da pokupim svoje stvari, ubacim kofere u kola i odem negde daleko od ovog grada, nadajući se da su u drugim gradovima drugačiji. Naime, izašla sam te lepe večeri u grad, proslavljajući još jednu emotivnu sreću, sasvim dovoljna samoj sebi i prijateljici sa kojom sam bila. Dobro, da se ne hvalim previše, ali bila sam lepa onoliko koliko jedna zaljubljena žena može da izgleda. Sjaj u očima, glava u oblacima, osmeh koji se prosto zalepio za lice... Dovoljan razlog da mi se približe hrabriji muškarci. Ne zameram im, ljubazno ih odbijem i nastavim dalje da igram, pretvarajući stihove pesama u ljubavno pismo trenutno dragom muškarcu.
A onda, odnekud, iz nekog trilera, za susedni sto seda grupa mladića. Mladića? Dobro, nisu baš mladi, ali se tako ponašaju. Raspojasali se, naručuju flaše skupog pića, zahtevaju ceo ledomat na stolu, ali ne igraju, samo se mršte i gledaju okolo.
I ti njihovi pogledi govore da mogu imati sve, samo ako požele. A ja glupa i neobaveštena nemam pojma ko su ti smoreni momci što se razbacuju novcem a štede osmehe. Ma, i ne zanimaju me, ako ćemo iskreno. No, zanimam ja njih... Odjednom mi sa svih strana dolaze obaveštenja da sam se svidela jednom od tih momaka. Kažem da nisam primetila nijednog i da nisam zainteresovana. A na licima njegovih „kurira’’ zaprepašćenje:“ Znaš li ti ko je on?“ Nemam pojma. Sležem ramenima i stvarno bih želela da me ostave na miru, previše sam zaljubljena da bih objašnjavala.
Harem čuvenog kriminalca
„On ti je najveći kriminalac!“ Ma idi! Poznat mi je nadimak, svaka čast, kako da nisam čula, otkud on ovde... Možda su mislili da ću tako reagovati na zvuk njegovog nadimka, ali kakve ja veze imam sa svim tim. „Slušaj, nisam ja iz tog sveta. Ne zanima me. I baš zato mi ne pada na pamet da se upoznam sa njim.“ Neverovatno koliko su svi šokirani. Možda se plaše da će veliki Kapone da ih izriba jer me nisu doveli k njemu u harem? A možda se uplašili da se meni nešto ne desi? Ja se nisam uplašila. Kad je pokušao sam da mi priđe, otišla sam kući. „Reci joj da ću je naći, makar je puškom tražio!“ To je rekao mojoj drugarici, a ona prenela meni. Pobogu, pa nisam ja zec da bi me puškom lovio!
Anabela Basalo