Govoreći o psihološkom stanju nacije posle katastrofe koja je zadesila Srbiju i konstatujući da je čitavo naše društvo preživelo traumu, klinička psihološkinja dr Jelena Vlajković gostujući u Kažiprstu B92 autorke Suzane Trninić, rekla je da će se sa posttraumatskim stresom svako boriti na različit način, a najbolje razgovorom, i da je ključno znati da izlaz uvek postoji.
Ko su žrtve posttraumatskog stresa, uzrokovanim poplava u Srbiji?
U situaciji velikih nesreća i katastrofa, praktično su svi pogođeni. U takvim situacijama postoje primarne sekundarne i tercijarne žrtve. Primarne su ljudi koji su spaseni, sekundardne su oni koji su učestvovali u spašavanju, tercijarne gledaju programe na televiziji i čitaju novina. Celo društvo je preživelo traumu.
Na koji način sve tri grupe prolaze kroz traume?
U svetu postoji posebna vrsta zvana „psihologija nesreća“, takozvana „dizaster psihologija“ i to je proučavano veoma ozbiljno. Kod nas je to počelo da se razvija pre 20 godina, kada smo imali izbeglice međutim nikada se do kraja nije razvila, kao da nam se nesreće neće događati.
Kada se dogodi ovakva nesreća razlikujemo tri faze. Mi smo sada u prvoj fazi – spašavanja. Tu su emotivne reakcije ljudi koji su sve ovo doživeli. Ispunjeni su nevericom i u stanju su šoka. U stanju su da minimiziraju sve, ostaju u kućama iako im je voda došla do kućnog praga verujući da se to njima neće dogoditi.
Faza spašavanja traje kratko, nekoliko dana, a za njom ide i faza inventarisanja – ljudi postaju svesni šta su izgubili i tu se javljaju prvi znaci posttraumatskog stresa. Ljudi su svesni da su izgubili sve što su oni i njihovi preci stvarali, kao i kuću, stoku... a najgore je da je izgubljen izvestan broj života.
Treća faza je faza rekonstrukcije koja traje nekoliko godina. U psihološkom smislu, ovo je vrlo osetljiva faza. Ljudi počinju da grade i dolazi do različitih psiholoških reakcija – konflikata, posle velikih nesreća ljudi počinju da funkcionišu na poseban način i čine zajednicu žrtava. Ljudi očekuju od drugih da im završavaju poslove. U ovoj fazi imamo veliki entuzijazam – spasilaca.
Kako funckionise prva pomoć?
U prvoj fazi mnogi imaju potrebu da o tome govore jer se kroz govor oslobađa strah i anksioznost. Kada se dogodi nešto veliko, mi ponavljamo stvari nekoliko puta jer nas to oslobađa tenzije.
Drugi se povlače i dovoljno im je da imaju ljudsko telo pored sebe. Glavni instrument, u psihologjiji, nisu lekovi već ljudsko telo. Ti studenti su naučili da slušaju i tako pružaju prvu pomoć.
Da li i „obični ljudi“ mogu da pomognu i kako?
Prve prve psihološke pomoći mogu da obavljaju i poluprofesionalci ali i neprofesionalci. Oni neprofesionalci koji imaju pogodne osobine ličnosti a to su sposobnost da se čuje osoba, emituje saosećanje. Mnoge osobe imaju to prirodno, i to rade da bi pomogli, poslali poruku da im je stalo do nekoga.
Jedan deo ljudi koji su evakuisani su u prihvatilištima, a drugi je u kućama rođaka, prijatelja, iznajmljenim stanovima... Savet kako prilaziti tim ljudima, ako znate da možete da razgovarate?
Ovo je situacija koju smo imali kada su izbeglički talasi stizali. Mnogi izbegli iz Hrvatske i Bosne nalazili su utočište kod rođaka. Nije lako živeti zajedno. A na sajtu će biti uputstva koje će moći da pročitaju domaćini, šta ih čeka i kako da se ponašaju, i razumeju ljude. Bilo bi dobro napraviti centre u Crvenom krstu za žrtve traume gde bi ljudi dobili stručnu pomoc. Ministarstvo prosvete, Jedinica za prevenciju nasilja je organizovala seminare, koji su trajali godinu i po dana, u školama su pravljeni timovi za krizne intervencije. Obučeno je hiljadu i po ljudi, tada nismo imali na umu katastrofu kakvu imamo sada, već smo imali ranjavanje učenika, samoubistva učenika, napad na nastavnika i kako da se u toj kriznoj situaciji ponašaju. Zbog toga imamo veliki broj ljudi koji mogu da pomognu najosetljivijoj grupi a to su deca.
Izvor: B92