Gotovo je bilo pravilo da se vikendom „skokne“ do Trsta, pa makar samo da kupimo neke (potpuno nepotrebne) potrepštine za kuću, a i da popijemo kafu i malo prošetamo.
Putovalo se vozom uglavnom, sa glavne železničke stanice u Beogradu. Voz krcat, a ljudi kao pleve... A svi nasmejani i užurbani. Nije ta kupovina bila stvar prestiža ni luksuza, ne, jednostavno smo znali da ćemo tamo moći da pronađemo svašta za kuću po povoljnim cenama, a uživanje u cenkanju sa trgovcima je bilo nešto što se unapred planiralo...
Trst smo svi doživljavali kao grad koji je nekako naš, blizak i lep. Prodavci su govorili srpski, pa su čak svoje table na kojima je pisalo sniženje, popust, izvolite... ispisivali na našem jeziku. Znali su oni odakle stižu lire, a mi smo znali da ćemo se dobro provesti, kupiti svašta i još uštedeti! Samo je bilo potrebno da spakujemo onaj svemogući crveni pasoš i da krenemo... Buongiorno Italia!
Ko bi se odlučio da ostane ceo vikend u Trstu, imao je na raspolaganju čitav niz malih privatnih pansiona, koje su uglavnom držale stare tršćanke, strogo i uredno, ali fenomenalno gostoljubive.
Ako biste u toku sveopšte jurnjave zapazili nešto što ste želeli da kupite, a u sebi rekli: „Ma vratiću se kasnije!“, nikada više ne biste to pronašli, jer su tršćani menjali i preuređivali svoje izloge stalno...
A tek fini maniri zgodnih italijana su naše žene ostavljali u dubokoj depresiji pri povratku kućama... Sećam se kako su gospođe u godinama imale divan ritual da oko 10 ujutro ispijaju kafu, ali uz obaveznu čašicu gorkog Bitera u nekom od kafea sa baštom...
Danas je, kako čujem, Trst „uvenuo“, grad više nije ono što je bio. Nema trgovine, žamora, Jugoslovena koji se razmile po njemu...
Nema ni nas više, ostali smo u nekom drugom vremenu.
M.G.