I pored toga što se celoga života družim mnogo više sa tipovima nego sa ribama, o muškarcima ne znam gotovo ništa. Mnogo manje od onih žena koje celog života imaju samo drugarice. Tako, često, kada se nađem u mešovitom društvu posmatram svoje sestre po suknji. Njihov napor da ostave utisak na suprotni pol, gotovo grčevitu mimiku na licu, nespretne pokušaje duhovitosti. Nekako mi bude neprijatno budući da u toj flert utakmici bi ja trebalo, s obzirom da smo istog pola, da budem na njihovoj strani. Nisam... pretpostavljam da sam samo ljubomorna.
Ja ne umem da flertujem. Ne umem da očijukam. Ne umem tipa da držim za ruku onih dve sekunde više, da se koketno smejem... Kada se vratim u prošlost, razmišljam o tome kako sam, na taj način, uspela uopšte da dobijem prvi poljubac, da osvojim prvog frajera, da izgubim nevinost?!?
To je verovatno enigma i za one mnogo inteligentnije od mene
Pre nekoliko nedelja razgovaram s jednim svojim poznanikom. Na kraju konstruktivne rasprave o mojoj problematici s muškarcima, koju on shvata kao takvu, a ja ne, vrlo prijateljski mi kaže da bi, što pre, trebalo da kupim par knjiga. Pre svega one o emotivnim vezama i govoru tela budući da ništa ne shvatam od onoga što mi on priča.
Potpuno lakonski sam prešla preko tog saveta.
Najverovatnije iz tog razloga još uvek imam probleme koje nema prosečna žena. „Koje“ ne smem ni da priznam svojim drugaricama, osim svojoj sestri, koja na moje probleme samo prevrne očima i izgubi se iz sobe. Potpuno je razumem, kada slušaš istu priču petnaest godina, ta tema postane stvarno dosadna.
I dalje imam ortake, poznanike i prijatelje koji se prema meni ponašaju veoma čudno. Međutim, pošto nikada nisam kupila one knjige o emotivnim vezama i govoru tela, ne znam koji mi to stvarno jesu, a koji bi hteli nešto drugo. Dobro, ukapirala sam kada mi je ortak strpao jezik u uvo. To nije bilo sporno, ali sam se samo napravila luda, budući da nisam htela da se stvari tu kompikuju. Pretpostavljam da bi tipična predstavnica mog pola dotičnog gospodina ošamarila ili mu uzvratila istom merom. No,...
Međutim, šta sa svim onim likovima koji me maze, grle, ljube, prelaze rukom kroz moju kosu, ljube me u čelo, drže za nogu, drže za ruku....i nikada ne odu dalje od toga. Možda uopšte i nemaju nameru. Možda sam im na neki prijateljski način draga. Možda bi trebalo da ja preuzmem drugi korak, a ja to zapravo ne kapiram.
Budući da sam glupa, mada neki ljudi misle sasvim suprotno, rešila sam da uopšte ne pogađam. Ko šta ima da kaže neka kaže glasno i jasno. Ili bar malo konkretnije.
Ništa mu drugo i ne preostaje. Ja ionako neću umeti da provalim šta zapravo hoće.
Jelena P. Marić
"Color Press Group" svake nedelje poklanja paket svojih izdanja autoru najduhovitijeg komentarima na Jeleninu kolumnu.