Istovremeno Srbiju preplavljuju instant naučni doktorati bez velike ili nikakve naučne vrednosti, što je kao praksa krenulo najpre na brojnim novoniklim privatnim fakultetima da bi se poput epidemije proširilo i na državne. Primera radi, prema Pravilniku o doktorskim studijama i Standardima za akreditaciju programa doktorskih studija, ozbiljan doktorat radi se od tri do pet godina a jedan profesor može da izvede najviše deset doktoranata tokom svoje karijere. Profesor na jednom beogradskom privatnom fakultetu u toku samo jedne godine bio je mentor za devet odbranjenih doktorskih teza (o kojima u relevantnim svetskim naučnim časopisima nema ni pomena). To su ljudi koji kasnije odlučuju o sudbini studenata, praveći od njih naučne invalide jer nemaju ni naučne zasluge ni potrebno znanje.
Nemačkoj ministarki obrazovanja, Aneti Shavan, u februaru 2013. oduzeta je titula doktora zbog plagiranja delova doktorske teze 33 godine ranije. Dve godine ranije nemački ministar odbrane Karl Teodor Gutenberg je podneo ostavku zbog otužbi da je prepisao velike delove svoje doktorske teze. Iste godine nemačkoj poslanici evropskog parlamenta Silvani Koh-Mehrin oduzeto je zvanje doktora nakon čega je podnela ostavku na funkciju potpredsednice Evropskog parlamenta. Poređenja radi, bivši srpski ministar za kapitalne investicije, Velimir Ilić, diplomu mastera stiče za vreme svog ministarskog mandata a rad brani pred komisijom sačinjenom isključivo od funkcionera njegove političke stranke. Trenutni srpski predsednik na sednici skupštine Srbije 1998. izjavljuje da fakultet nije završio jer nije valjao Zakon o univerzitetu a potom se, 2007. pojavljuje s diplomom privatnog fakulteta za menadžment iz Novog Sada koji je dozvolu za rad dobio od Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje kao više istance, jer je Komisija za akreditaciju odbila da akredituje studijske programe ovog fakulteta. Nije li srpski predsednik mogao, a i morao, da završi studije na fakultetu s minimumom kredibiliteta? Tokom predizborne kampanje 2012. Nikolić je odbijao da odgovara na novinarska pitanja vezana za njegovu diplomu pod izgovorom da su to podmetanja kojima protivnici iz suprotnog izbornog tabora žele da ga diskredituju. Zar ima veće diskreditacije od ovog njegovog obrazloženja? Valjda mu je to bila prilika da se pohvali svojim obrazovanjem i pri tom ostane i skroman?
U studiji za potrebe Evropske komisije („Tehnološki status Srbije u informatičko-komunikacionim tehnologijama“) nalazi se podatak da je zemlju samo u periodu od 1990. do 2000. napustilo oko 1.200 visokoškolaca s diplomom beogradskog elektrotehničkog fakulteta. U Institutu za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo je, od osnivanja do 2010. otkaz dalo više od 150 zaposlenih koji su potom otišli na zapad. A procenjuje se i da srpskoj naučnoj zajednici nedostaje od 3.000 do 5.000 istraživača u starosnoj dobi od 35 do 50 godina. Uzgred, ogroman broj onih koji ostanu u zemlji kasnije se ne bave naukom ili, uopšte, svojom strukom, već nekim oblikom trgovine.
Tužna statistika se tu ne završava.
Srbija za ulaganja u nauku i visoko obrazovanje iz budžeta izdvaja 0.3% bruto domaćeg proizvoda. Prema Lisabonskoj deklaraciji sadašnje i buduće članice EU moraju da dostignu jedan odsto iz državne kase ili tri odsto ukupno (uz učešće privrede). Uz to, ovi procenti se računaju na nekoliko puta višoj osnovici nego što je srpska. Ako napravimo poređenje sa Finskom koja ima za četvrtinu manje stanovnika od Srbije a koja od 130 milijardi bruto domaćeg proizvoda za nauku izdvaja 4%, Srbija u odnosu na nju zaostaje 75 puta.
Rasprostranjeno je uverenje da je srpsko obrazovanje nefunkcionalno jer je suviše enciklopedijsko i „glomazno“. Kao dokaz u prilog ovoj tvrdnji navode se tradicionalno slabi rezultati domaćih petnaestogodišnjaka na PISA međunarodnom testiranju. To je možda nekad bilo. Danas je problem pandemijska funkcionalna nepismenost. Trećina naših petnaestogodišnjaka iz ovog istraživanja zapravo je ispoljila funkcionalnu nepismenost, drugim rečima, ne razume dobro pročitani tekst.
Jednom godišnje, oko Međunarodnog dana pismenosti, osmog septembra, u medijima osvanu članci o broju nepismenih stanovnika. U Srbiji ima milion i trista pedeset hiljada nepismenih građana, bez dana škole ili s nekoliko razreda osnovne škole. Oko četvrt miliona ljudi ne ume da se potpiše. Uz to ide i podatak da je po broju visokoobrazovanih Srbija sa 6.5% na samom evropskom dnu. Ispred su i Slovenija i Hrvatska i BJRM. Evropski prosek je 25% a vodi Finska sa 36.4%. Više od polovine upisanih studenata u Srbiji nikada ne diplomira.
Drugim rečima, kako jedna poslovica to lepo kaže, ako želiš da osvojiš zemlju pošalji vojsku ako želiš zauvek da je uništiš, uništi joj obrazovanje. Meni NATO bombardovanje iz 1999. izgleda, po dalekosežnosti posledica, manje tragično od trenutnog stanja u srpskom obrazovanju.
A šta znači dobar obrazovni sistem za jednu državu? Pogledajmo Izraelce. Stvorili su državu u ekstremno neprijateljstvom okruženju i sa gotovo nikakvim prirodnim resursima. Srbija je, čak i bez Kosova, skoro četiri puta veća od Izraela, a neuporedivo bogatija u prirodnim resursima. Izrael je druga najobrazovanija zemlja na svetu; ima najviše naučnih radova po glavi stanovnika nego bilo koja zemlja na svetu; najveći broj patenata po glavi stanovnika; 24% izraelske radne snage ima fakultetsku diplomu a 12% i stepen viši od fakultetske diplome; vodi po broju naučnika i tehničara u svetu (sa 25% radne snage u tehničkim profesijama); proporcionalno broju stanovnika ima najveći broj startup kompanija na svetu, takođe i najveći broj startup biotech kompanija; većinu Windows NT i XP programa razvio je Microsoft Israel; ima najveći životni standard na Bliskom istoku (iako je najmanja bliskoistočna država); jedina je zemlja na svetu koja je u 21. vek ušla sa većim brojem stabala nego što ga je imala u 20. veku, što je dostignuće tim veće pošto je većim delom pustinjska zemlja.
Ima i gej paradu, i to ne samo u Tel Avivu već i u Jerusalimu, gradu koji je sveto mesto za sve tri najveće monoteističke svetske religije i u kome, kvart do kvarta, žive najveći religijski fanatici ovih religija.
Diploma sama po sebi, naravno, nije garant apsolutno ni za šta. Ali, zašto mi nije bilo potrebno tih famoznih probnih 100 dana da znam da će Nikolić biti jedna beda od predsednika? Jer nije znao gde je i šta je diplomirao, jer je diplomu dobio na mufte, putem političkih trange frange veza (ti meni završi diplomu ja ću tebi tender, kako to u Srbiji biva), jer je demonstrirao tragičan nedostatak kapaciteta da završi iole pristojan fakultet (što dalje implicira još tragičniji nedostatak kapaciteta za vođenje države u dubokim govnima, tačnije za vađenje iz istih), jer je pokazao da će prečice, zaobilaznice, krivine i prevare i dalje biti manir srpske politike, jer je i ta jadna lažirana diploma iz oblasti kojom se kod nas bave ljudi s potpunim nedostatkom sposobnosti i pameti za bilo šta smisleno (menadžerstvo), jer je pokazao da misli da ima lakih rešenja, a nema ih, posebno ih nema za društvo u ovako ozbiljnim problemima.
Ako ste se ikada pitali zašto uvozimo povrće a imamo zemlju na kojoj nikne šta na nju baciš, evo zašto. Zašto smo poplavljeni i izgubljeni i potpuno bespomoćni i samo čekamo da nam neko nešto udeli, evo zašto. Jer mi u 21. veku na probleme odgovaramo molebanima, vradžbinama i moljakanjem milostinje. A doktori nauka nam po belom svetu peru sudove. Na dnu smo jer naša politička elita misli da je ulaganje u obrazovanje nužno zlo a ne preka potreba, i jer misli da postoje laka rešenja i brze prečice i da je mudra politika ona u kojoj se razumno krade i nevidljivo mulja.
Na dnu smo jer nas vode ljudi bez minimuma intelektualnog i ličnog integriteta. Knez Miloš Obrenović se potpisivao palcem, ali je znao da mora da ima obrazovane ljude da grade državu i institucije pa ih je slao u inostranstvo i otvorio kragujevačku gimnaziju. Kod nas nema ni toliko svesti a sve doktor nauka do doktora nauka, menadžer do menadžera, moj do mojega.
Sećate li se još uvek onih izraza „dobro zagrejati stolicu“ i „zasukati rukave“? To vam je jedan put. Drugi je da i dalje mlatarate ikonama po ulicama.