- Nije dobro kad uvrtimo u glavu da je profesija najvažnija na svetu. Prilikom ulaska u pozorište bilo bi dobro da glumac obriše noge od svog privatnog života, ali isto tako i pri izlasku, kad se vraća porodici. Mi smo skloni da idemo iz krajnosti u krajnost, pa ili glumimo i na ulici, i u kafani, i u društvu, ili smo distancirani i živimo u nekom svom svetu. U svakom slučaju, dobro je da neke male tajne ostanu, da se ne zna baš sve o nama, jer tako će nam publika lakše verovati - objasnio je Mija u jednom intervjuu princip po kome je funkcionisao tokom karijere.
Na njegove premijere i gostovanja odlazila je samo supruga Ivanka. Deca su uvek bila zaštićena, što je Veliboru i Stanku odgovaralo, jer su u takvim prilikama imali prazan stan za svoje društvo.
- Možda sam pogrešio što sam nekako rano izbio na površinu i postao popularan, pa su se moji postupci merili pod većom dioptrijom. Srećom, umeo sam da se obuzdam i da na vreme uvidim šta mi smeta. Voleo sam nekada da sednem i u kafanu, i da sa drugovima popijem čašicu. O tome se posle pisalo i pričalo dugo. Kad sam video da sve dobije veće razmere, smogao sam snage da piće potpuno izbacim iz upotrebe. Sada strahujem samo od bombonjere, jer jedino u njoj ima čokolade sa alkoholom - pričao je Mija, nakon što se 1972. odrekao kafane.
Iako mu, kako je govorio, to “boemisanje” sa prijateljima nije smetalo u profesiji, jer je punom parom radio, vodio šou-programe i ostvario značajne uloge u najboljim domaćim filmovima svih vremena, poput “Skupljača perja” Aleksandra-Saše Petrovića, sa alkoholom se pozdravio onog trenutka kad je shvatio da smeta njegovom ugledu.
Samo pet godina kasnije (1977) otišao je u penziju, ali je i dalje radio. Kao penzioner igrao je u kultnim filmovima i serijama: “Maratonci trče počasni krug”, “Varljivo leto ‘68”, “Doktorka na selu”, “Balkan ekspres”...
Za to vreme u Narodno pozorište je odlazio isključivo kad je želeo da pogleda neku predstavu, i svaki put je kupovao kartu.
- Znate, teško navraćam pod krov gde sam radio. Tako je to... Mislim da sam iz pozorišta otišao u pravi čas i da sam sa sobom poneo sve ono što je bilo najlepše - objašnjavao je velikan našeg glumišta.
Krajem 1989. Mija je imao operaciju srca. Ugradili su mu dvostruki bajpas. Postoperativni tok se nije odvijao dobro, pa se konzilijum lekara odlučio za još jednu intervenciju. Ipak, nakon samo mesec dana Mija je otišao na kontrolu i pitao može li da otputuje u Tribunj pored Šibenika, gde je imao vikendicu. Nadao se kako će mu blaga mediteranska klima ublažiti tegobe s anginom pektoris od koje je bolovao. Završio je u šibenskoj bolnici. Čovek koji je decenijama uveseljavao ljude širom Jugoslavije, protiv bolesti se borio - smehom. Vedar duh nije ga napuštao.
- Jedno vreme sam se lepo zabavljao slikajući - pričao je Mija četiri meseca posle hirurške intervencije. - Onda mi je Beba zabranila. Kaže, možeš da slikaš, ali kad dobiješ atelje. Nije mogla da trpi miris terpentina i boje u kući. Moje slike su završile na počasnom mestu - na terasi, u plakaru.
Hobi mu je bio i sakupljanje starih satova, slika i čaša. Zbog jedne čaše znao je da otputuje čak u Suboticu, a Nikola Graovac ga je zarazio ljubavlju prema starim satovima. Naučio ga je i kako da ih popravi. I pored toga što mu je zdravlje već bilo ozbiljno ugroženo, što je imao pet teških operacija, od toga dve na otvorenom srcu, Mija je prihvatio poziv reditelja Gorana Paskaljevića za film “Tango argentino”.
- Sa velikim strahom i zebnjom pristupio sam snimanju. Bojao sam se da mi se nešto ne dogodi, pa da čoveka dovedem u neprijatnu situaciju. Poslednjih nekoliko godina više vremena sam proveo u bolnici nego kod kuće. Ali izgleda da je rad dobra terapija, jer kako su dani odmicali, ja sam se osećao sve bolje. Iznenađen mojim rezultatima, lekar mi je rekao: “Slušaj, Mijo, nema mi druge nego da ti prepišem još jedan film!”
Za gospodina Hulija Popovića sa izmišljenom pevačkom karijerom u Argentini, poslednji lik koji je maestralno odigrao, Mija Aleksić je osvojio sva postojeća priznanja u našem filmu, od niškog “Cara Konstantina” do “Kristalne prizme“ jugoslovenske Akademije filmske umetnosti i nauka.
Preminuo je tri godine kasnije, 12 marta1995. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
Izvor: gloria