Mogao je Bora da odigra još maestralnih uloga, da se nije umorio. Poslednjih meseci uživao je u ulozi dede malog Dejana, kojeg su mu podarili sin Srđan i snaha Ana. Nažalost, pogoršanje zdravstvenog stanja posle rutinske operacije dovelo je do moždanog udara. Ovu bitku slavni glumac nije uspeo da dobije...
Preminuo je rano jutros, posle nekoliko dana provedenih u komi, potvrđeno je za portal Nadlanu u Kliničkom centru Srbije.
Gluma u krvi
Rođen je u učiteljskoj porodici i u Beogradu 5. novembra, 1930. godine. Pošto je odustao od studija mašinstva, studirao je glumu u klasi zajedno sa Ljubom Tadićem, Slobodanom Cicom Perovićem i Markom Todorovićem kod profesora Joze Laurenčića.
Brat je slavne Mire Stupice, i otac je glumca Srđana Žike Todorovića i glumice Dane Todorović.
Njegov prvi pozorišni angažman bio je u Beogradskom dramskom pozorištu, ali je ubrzo otišao sa sestrom Mirom Stupicom i njenim tadašnjim suprugom Bojanom Stupicom u Zagreb. Na sceni Hrvatskog narodnog kazališta radio je četiri godine. Po povratku u Beograd igrao u Ateljeu 212 do 1983. godine; dobio je uloge u predstavama „Arsenik i stare čipke“, „Sprovod“, „Krmeći kas“, „Razvojni put Bore Šnajdera“, „Kape dole“”, „Druga vrata levo“, „Mrak i šuma gusta“, „Pseće srce“, „Radovan III“, „Maratonci trče počasni krug“, „Čudo u Šarganu“, „Audijencija Vernisaž“, „Veština“, „Povratak“...
Od osnivanja Zvezdara teatra bio član je njegove trupe.
“Igrao sam eho i stolicu”
Prisećajući se svojih glumačkih početaka, slavni glumac ispričao je za “Puls” kako je dobijao ponižavajuće uloge:
- Moj uspešan početak je bio šest ili sedam godina posle završene Akademije. Počeo sam u pozorištu sa nekim statiranjem, iznošenjem tacni, a kao kuriozitet mogu da navedem da mi je prva uloga bila eho. A to znači da u komadu ‘Tri sestre’ kada ti mladi poručnici napuštaju jedno veoma pitoreskno selo, jer dobijaju prekomandu za Moskvu, na rastanku sa te tri sestre, malo tuguju i kažu: ‘Samo slušajte kakav je divan eho’, onda jedan glumac vikne: ‘Hop hooop’, a ja iza scene, upola glasa: ‘Hop hooop’. Onda on tri na drugu stranu, ja sa okrenem na tu stranu i opet on: ‘Hop hooop’, a ja opet upola glasa, veoma tiho odgovaram: ‘Hop hooop’. To mi je prva ponižavajuća uloga, a druga ponižavajuća mi je bila da glumim stolicu. Išao sam četvoronoške i kako glavni glumac, čija sam ja bio stolica, menja mizanscen, ja četvoronoške idem do tamo i namestim se da on sedne na moja leđa. Stvarno ponižavajuće.
Najsrećniji trenuci u Borinom životu bili su rađanje dece Srđana, Dane i Tare.
- Možda je banalan odgovor, ali to je činjenica. Bilo je dosta srećnih trenutaka i nemam pravo da kažem da sam nezadovoljan svojim životom. Živeo sam lep i pun život, uspešan na sceni, a i privatno – izjavio je Bora u intervjuu za magazin “Stori”.
A onda se slučajno desilo da se u ansamblu ‘Ateljea 212’, gde je Bora počeo karijeru, jedan glumac ozbiljno razboleo i nije mogao da igra. Pošto više nisu imali nikoga, rekli su - ‘ajde da probamo sa Borom.
- To je bio komad ‘Arsenik i stare čipke’ u kom sam napravio jednu sjajnu ulogu. E, kada sam se dokopao tog parčeta torte, onda sam postao glumac štreber. Nisam dozvolio da mi karijera krene nadole. Samo sam išao napred i postao sam i televizijski glumac. Inače, u našoj familiji, s obzirom na to da mi je i sestra Mira Stupica glumica, važi deviza: ‘Kada dete nije nizašta, baci ga na glumu’ – šaljivo je komentarisao bard našeg glumišta.
“Raduju me nagrade, vidim da sam dobro igrao”
Ljubitelji filmske umetnosti pamte ga po ulogama Đenke, pionira nove umetnosti filma i zagovornika novih sloboda u filmu „Maratonci trče počasni krug“; komičnog lopova i prevaranta koji preživljava ratne godine u „Balkan ekspresu“ do vođe „romske mafije“ u „Domu za vešanje“ i lika Luke Labana u „Profesionalcu“.
Podsetite se čuvene scene iz filma "Balkan ekspres":
Za ulogu u predstavi “Maratonci trče počasni krug” dobio je Sterijinu nagradu i nagradu “Ćuran”, koja mu je pripala i za role u predstavama “Mrešćenje šarana”, “Pseće srce”, “Lari Tompson - tragedija jedne mladosti”. Nagradu “Zoranov brk” dobio je za ulogu u predstavi “Povratak”. Pre 12 godina dobio je nagradu “Pavle Vujisić” za životno delo.
Ovako je Bora briljirao u TV seriji "Diplomci":
Njegove maestralno odigrane filmske uloge nisu prenebregli ni kritičari “sedme umetnosti”. Dobio je “Zlatnu klapu”, “Zlatni ekran”, „Gran prix“ (za ulogu u filmu “Profesionalac” u Kanu 2003. godine), filmsku nagradu Naisa za najboljeg glumca 38. Filmskih susreta u Nišu.
Za razliku od mnogih kolega, Todorović nikada nije krio da su mu sve nagrade u karijeri izuzetno prijale, kao i da mu nije mrsko da sebe gleda na TV-u:
- Ja mogu to da gledam. Vidim da sam bio odličan. Stvarno, vidim da sam dosta dobro igrao. Ne žalim se. Obično glumac, kada gleda sebe, kaže: ‘U, majku mu, mogao sam mnogo bolje’, ali ja se sebi dopadam.
Uloga Đenke koju je odigrao u filmu "Maratonci trče počasni krug" donela mu je veliku slavu:
Podsetite se Borinih glumačkih bravura u TV seriji “Vruć vetar”, u kojoj je igrao šarmantnog prevaranta Slobodana Boba Mihajlovića:
Povlačenje iz glume
Pre dve godine, u intervjuu za “Avaz”, Bora je priznao da mu je gluma malo dosadila:
Na pitanje da li sa sinom, Srđanom Todorvićem, takođe glumcem priča i o poslu, Bora je rekao:
- Imamo i neki profesionalni odnos. Obično mi donese scenario pa ja pročitam, dam mu neke sugestije. A on ništa ne prihvati od toga, odigra po svome i to ispadne najbolje!
- Ne mogu više. Dosta je. Ne da ne mogu fizički i mentalno nego mi je, pravo da vam kažem, malo dosadilo. Dugo sam u tom poslu i vidim da neki lep život prolazi pored mene. Ima lepog života i bez glume. Ovako sam samo fokusiran na to. A tu sam neki put zadovoljan, neki put nezadovoljan... A nije ni pristojno više, pravo da vam kažem. Dosta je bilo, i previše. Nemam neki naročit motiv...
Penzionerske dane provodio je na relaciji Bigovo (Crna Gora) - Beograd.
- Družim se s ljudima koji su izvan pozorišta. Ne tendenciozno da su izvan pozorišta, jer ja još tamo imam mnogo drugova. Imam dosta mladih drugova s kojima sam igrao. Družim se i sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem. Sedim u kafiću, moj omiljeni je ‘Dalia’. S Draganom se viđam maltene svakog dana. Zabavljamo ljude u kafiću, mi se tobože nešto prepucavamo, a ustvari pravimo predstavu. Čitam knjige... Ne postoji neka uloga koja bi mogla da me izvuče iz ilegale. Likovi marginalaca su mi dosadili, a nikada nisam bio tip za klasične karaktere poput Šekspirovih junaka. Dobro mi je ovako...
Nadlanu