Iznenada, bez mnogo pompe, u našim bioskopima se pojavio ovaj domaći film. I, gle čuda!
Prvo, puna sala, već na premijeri, što baš s mnogim, a pogotovo nekim našim novijim filmovima i nije slučaj. Drugo, lep i jednostavan film. Bez mnogo patetike, iako govori o ratnim vremenima. Povremeno čak i vrlo duhovit. Jednostavan, a zabavan. Da se lepo osećate u bioskopu, i da vam vreme protekne kao da ste na nekoj dobroj žurci.
Mlada ekipa, od producenata do glumaca, učinila je ovo ostvarenje još vrednijim. I Sonja Savić se vratila filmu. Dirljive scene. Ko je imao sreću da prisustvuje premijeri, znaće o čemu pričamo. Svaka čast na hrabrosti.
Obavezno pogledati... Deluje, nekako, optimistički...
Baš kao i zdravica za posetioce premijere, koju je održao direktor Doma Sindikata. Završio ju je molbom da gosti ne ostavljaju za sobom semenke i ne lepe žvake po sedištima. Neka se i taj glas razuma čuje...