„Olimpus“, „Biser 35“, „Emona“, „IBM“...
Bile su to pisaće mašine koje su imale gotovo sve firme u bivšoj Jugoslaviji.
Učenici ekonomskih i pravno-birotehničkih škola koristili su ih u okviru predmeta „Sekretarsko poslovanje sa daktilografijom“. U staroj Jugoslaviji svake godine održavana su takmičenja u brzini kucanja na pisaćoj mašini; učestvovali su upravo srednjoškolci, a prosečna brzina iznosila je 705 znakova u minuti. Inače, za peticu u dnevniku đak je morao da imao najmanje 470 otkucaja u minuti. Poslednji udžbenik iz daktilografije koji je korišćen u nastavi napisala je prof. Viktorija Harizanova, koja je radila u Pravno-birotehničkoj školi "9. maj" u Beogradu.
Danas, pod naletom kompjuterske tehnologije pisaća mašina je ustuknula, ali ne sasvim. Pre tri godine u Indiji je zatvorena tamošnja poslednja fabrika za proizvodnju dugogodišnjih najboljih prijateljica sekretarica, pisaca i novinara.
Ipak, u vremenima kada obaveštajne agencije masovno i po svemu sudeći nekontrolisano nadgledaju građane i njihovu razmenu podataka, teško da nešto može ostati tajna. U takvim situacijama „pomažu“ stare dobre pisaće mašine.
Nemci – jedini proizvođači
Prva komercijalna pisaća mašina proizvedena je 1867. godine u SAD i na prelasku u 20. vek je dobila standardizovani oblik, uključujući tastaturu popularno nazvanu „kverti“ (zbog rasporeda slova u redu ispod cifara - QWERTY), koja je i danas standard za tastature, ali i sve veći broj mobilnih telefona.
U Muzeju nauke i tehnike u Beogradu postoji zbirka koju čine 102 pisaće mašine (mehaničke, električne i elektronske). Najveći deo tih predmeta Muzeju je poklonio gospodin Vojislav Andrejević iz Beograda, zahvaljujući kome je zbirka i formirana i koji je i stručni konsultant u obradi ove zbirke.
Najstarija pisaća mašina u zbirci je „Smith Premier Typewriter“, model 10 iz 1908. godine sa dvostrukom ćiriličnom tastaturom za mala i za velika slova.
Od svih proizvođača pisaćih mašina, još uvek posluje nemačka „Olimpija“ – sa četiri modela u svom asortimanu.
„U ponudi imamo dve portabl elektronske pisaće mašine, kao i dva kompaktna modela. Razlikuju se po tome imaju li displej ili ne“, kaže Andreas Fostiropulos iz „Olimpije“.
Cene pisaćih mašina kreću se od 150 do 300 evra. Nemačka „Olimpija“ godišnje proda oko 3.000 komada i veruje da bi taj broj mogao biti i veći, barem za još jednu hiljadu.
„Moglo bi da se proda više recimo u državama u razvoju, gde snabdevanje strujom nije konstantno. Pre dve-tri godine u kontejnerima smo izvozili veliki broj pisaćih mašina u te zemlje, ali to više nije slučaj. Problem je nastao u proizvodnim pogodnima, jer samo jedna fabrika kojom raspolažemo ne može da proizvede više. Potražnja naravno i dalje postoji“, pojašnjava Fostiropulos.
Zato se ponuda uglednog proizvođača pisaćih mašina iz Nemačke svela na elektronske modele. „Narudžbine stižu sa Srednjeg i Bliskog istoka. Probleme sa fontovima nemamo. Proizvodimo i pisaće mašine na arapskom.“
Proizvodni pogon u Kini
Firma iz Hatingena danas zapošljava 60 radnika i ostvaruje promet od 33 miliona evra godišnje. „Olympia Business Systems“ ima i druge poslovne aktivnosti, pisaće mašine su samo delić njihove ponude. U upravi preduzeća ne veruju da će narudžbine ruskih državnih organa, mnogo toga promeniti.
I Mark Tven je bio jedan od prvih korisnika pisaće mašine.
On u svojoj autobiografiji tvrdi da je bio prvi pisac koji je izdavaču predao rukopis urađen na pisaćoj mašini, a radi se o jednom od njegovih najpoznatijih romana "Avanture Toma Sojera".
Međutim, jedan od njegovih savremenika tvrdi da je sam Tven pogrešio u svojoj autobiografiji, jer jeste istina da je on bio prvi koji je predao rukopis kucan na pisaćoj mašini, ali da nije reč o "Tomu Sojeru", već o delu "Život na Misisipiju".
„Ne želimo previše da se oslanjamo na priču o tome kako ruski FSO kod nas naručuje pisaće mašine. U ponudi ćemo ih imati sigurno još par godina, ali jasno nam je da nije reč o tehnologijama budućnosti“, kaže Fostiropulos za Dojče vele.
Posao sa ruskom Službom za zaštitu podataka nije posao veka. Reč je o svega 486.540 rubalja ili 11.600 evra. Ipak, bolju reklamu za pisaće mašine, Olimpija iz Hatingena nije mogla ni da poželi. S druge strane, Rusima je najvažnija bezbednost poverljivih informacija i to je zapravo jedini razlog zbog kojeg su kod Olimpije naručili više stotina pisaćih mašina. Naime, trake koje omogućavaju štampanje otkucanih slova ne mogu se „pratiti i prisluškivati“.
Kolekcionari
Ričard Polt, profesor filozofije s Havijer univerziteta u Sinsinatiju, jedan od najpoznatijih kolekcionara pisaćih mašina u svetu i dosad je sakupio oko 200 izuzetnih primeraka, od kojih neki datiraju čak iz 1889. godine.
"Odlazak pisaće mašine u penziju je bolan za mene, kao zaljubljenika u mašine, ali sam svestan da je kraj neizbežan. Za kreativne ljude, posebno književnike, ovo je bila jedna veoma lična veza s oruđem rada. Kada postanete zavisni od kompjutera, onda imate osećaj da gubite nezavisnost, jer zavisite od struje, hardvera i softvera, i više ništa nije tako romantično kao što je bilo s pisaćom mašinom", kaže Polt.
Upravo činjenica da mašine odlaze u penziju znači da će zainteresovanost kolekcionara znatno porasti, a samim tim i cene antikviteta, poput njegovih iz 19. veka.
"Već sada je primetno veće interesovanje raznih kolekcionara za pisaće mašine, a i mladi ljudi, pristalice retro stila, takođe se vraćaju mašinama, jer im razni digitalni uređaji jednostavno narušavaju privatnost. Moram priznati da stare mašine, koje su pritom u dobrom stanju, imaju veliku vrednost na tržištu. Ono što je problematično je to što više nema majstora koji popravljaju mašine i uskoro ćemo sami morati to da radimo. Danas na raznim sajtovima, posebno na eBayu, ima fenomenalnih mašina koje potiču iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. To su mašine koje su napravljene da traju i one će zasigurno raditi još godinama", priča Polt, a prenose Nezavisne novine.
Niče, Tven, Hemingvej...
Među prvim korisnicima revulucionarnog izuma bili su brojni pisci i filozofi, a najpoznatiji među njima je bio Fridrih Niče, koji je veoma često koristio pisaću mašinu za svoja dela.
Njegovi savremenici kažu da mu je pisaća mašina bila od velike koristi u vreme napada migrene, kada je skoro gubio vid.
Pisaću mašinu je voleo i Ernest Hemingvej. Pisci koji su bili među poslednjim korisnicima pisaće mašine i koji su uporno odbijali da pređu na kompjutere su Endi Runi i Vilijem Bakli, a Dejvid Sedaris je koristio pisaću mašinu sve do svoje smrti 2005. godine.
Poznati pisac Kormak Mekarti jedan je od poslednjih pisaca koji ne odustaje od mašine, pa tako i danas svoja dela piše na pisaćoj mašini. Njegova poznata mašina „Lettera 32“, iz 1963. godine, prodata je na humanitarnoj aukciji 2009. godine za neverovatnih 254.500 dolara, a on je odmah posle toga kupio identičnu, za svega 20 dolara, koja i danas radi...
ND