Istorija za ponos: Prve posleratne hidroelektrane

Prilikom mog prolaska kroz Čačak zamole me tri odlična građanina tamošnja da ostanem jedan dan u gradu da ih obavestim o mogućnosti upotrebe Morave između Ovčara i Kablara za električno preduzeće – tako je Đorđe Stanojević opisao susret sa nekoliko viđenijih građana kada je došao u Čačak.

On se tu zadesio nakon jednog događaja, takođe vezanog za „elektriku“. U Užicu je, naime, bilo svečano puštanje u rad tkačke fabrike, a Stanojević je bio najzalužniji za uvođenje električne energije u ovaj pogon, kao i za osvetljenje užičkih ulica. Po povratku iz Užica, a na poziv građana, stigao je u Čačak.

Već sutradan, Stanojević je sa grupom zainteresovanih građana izašao u obilazak mogućih lokacija za izgradnju elektrane. Utvrdio je da postoje tri pogodna mesta, i to kod manastira Blagoveštenje, Nikolje i Jovanje. Na osnovu podataka o vodnom potencijalu koje su mu pomenuti građani dali, Stanojević je zaključio da Morava na svakom od navedenih mesta može da pruži snagu od nekoliko hiljada konjskih snaga. „Ovo je jedino mesto gde vodna snaga na tako malom rastojanju daje toliko ogromnu energiju“, poručio je Stanojević Čačanima. U odnosu na snagu postojećih hidroelektrana u Valjevu i Užicu (12 i 64 kW), elektrana na Moravi, pomenute snage, bila bi pravi energetski gigant.

I na svojim beogradskim predavanjima o elektricitetu profesor Stanojević govorio je da se najveći rečni potencijal za proizvodnju električne energije u Srbiji nalazi na Moravi u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. „Najvažnije hidro-električno središte u unutrašnjosti Srbije moglo bi se stvoriti na Moravi u Ovčarsko-kablarskoj klisuri. Struja, tu dobijena, poslužila bi na prvom mestu Čačku, zatim Gornjem Milanovcu, a naročito Kragujevcu“, napisao je on u knjizi „Električna industrija u Srbiji“. Predvideo je i da ovi gradovi tako postanu povezani u jedan elektroenergetski sistem. Iz hidroelektrane u Ovčar Banji polifazna električna energija trebalo je da se prenosi na razdaljinu od 70 i više kilometara.

Inače, posle uvođenja električnog osvetljenja u Užicu, profesor Stanojević stekao je veliku popularnost kod domaće javnosti. Poznato je da je posle Užica čak pet varoši u Srbiji zatražilo njegovu stručnu pomoć. Tražili su, u stvari, njegovo mišljenje i neposredno angažovanje kako bi se utvrdilo može li vodni potencijal da obezbedi njihovom mestu blagodeti električne energije i koliko će im se to isplatiti.

Jedan od tih gradova bio je i Čačak. Čačani su pažljivo pratili izgradnju hidroelektrane u Užicu, a odskora i videli osvetljene ulice ovog grada.

Osnivanje akcionarskog društva

Radi izgradnje hidroelektrane na Zapadnoj Moravi najpre je osnovano Srpsko električno društvo „Ovčar-Kablar“. Izrađen je statut akcionarskog društva, a dobijeno je i pravo na upotrebu vode Morave u delu gde su odabrana mesta za izgradnju hidroelektrane. Februara 1902. godine u štampi je objavljen poziv za upis Prvog kola akcija Srpskog električnog društva „Ovčar-Kablar“. Broj upisanih akcija bio je neočekivano veliki, a kasa društva uskoro je bila dobro popunjena – obezbeđena je čak polovina planiranog kapitala.

Već 1906. godine započela je izgradnja elektrane. Zabeleženo je da je tokom te godine na gradilištu radilo oko 400 radnika – Srba, Turaka, Italijana, Hrvata, Makedonaca... Izgleda da je od samog početka bilo dosta problema: isplate radnika koji su radili na gradilištu bile su neuredne, nije se plaćalo gotovim novcem već „tantuzima“ koji su se mogli potrošiti samo u radnji poslodavca, uslovi smeštaja bili su loši, ishrana slaba, a po nekim izvorima bilo je i „bezdušne eksplaoatacije“.

Pobune radnika i štrajkovi postajali su sve češći, kao i nesreće na gradilištu, naročito među radnicima koji su radili sa eksplozivom. Ubrzo je došlo i do nesuglasica između akcionarskog društva i izvođača radova, pa je ceo posao bio obustavljen. U decembru 1911. godine Ministarstvo narodne privrede konstatovalo je da je „velika šteta za čitavu privredu Srbije što radovi na hidroelektrani nisu nastavljeni“. Ubrzo su usledili balkanski i Prvi svetski rat, a izgradnja elektrane obustavljena.

Ponovo ispočetka

Posle Drugog svetskog rata koncepcija o korišćenju potencijala Zapadne Morave u Ovčarsko-kablarskoj klisuri znatno je izmenjena u odnosu na prvobitni plan izgradnje hidroelektrane u Ovčar Banji. Novi plan odnosio se na ceo potez, pa je pored elektrane u Ovčar Banji planirana i nizvodna elektrana u Međuvršju.

Pripremni radovi započeli su u Ovčar Banji 1. jula 1946. godine, a godinu dana kasnije i u Međuvršju. Projekte za planirane objekte uradile su domaće firme „Hidroelektroprojekt“, „Hidro-termoelektroprojekt“ i „Energoprojekt“. Radove su izvodila, takođe, domaća građevinska preduzeća, a mašinska i druga oprema naručena je iz Čehoslovačke. Međutim, zbog poznate rezolucije Informbiroa i prekida saradnje sa zemljama tzv. Istočnog bloka, ubrzano je formirano više domaćih industrijskih preduzeća („Litostroj“ u Ljubljani, „Rade Končar“ u Zagrebu, „Metalna“ u Mariboru) koja su proizvodila mašinsku i drugu opremu. Sve montažne radove izvele su domaće firme („Termoelektro“ iz Beograda i „Cer“ iz Čačka).

Završetak radova i priključivanje na elektroenergetski sistem obavljeni su sukcesivno: prvi agregat u HE „Ovčar Banja“ uključen je na mrežu 31. avgusta 1954. godine, a poslednji agregat u HE „Međuvršju“ 15. maja 1957. godine. Prilikom velike poplave na Zapadnoj Moravi 13. maja 1965. godine, obe elektrane bile su potpuno poplavljene a brane oštećene.
Kao najstarije u sistemu „Elektroprivrede Srbije“, hidroelektrane „Ovčar Banja“ i „Međuvršje“ među prvima su koje su revitalizovane posle više od pedeset godina rada. Radovi su izvođeni sukcesivno: maja 2008. godine započeli su na HE „Ovčar Banja“, a decembra 2010. godine završeni su i na HE „Međuvršje“. Zamenjeno je oko 95 odsto elektromašinske opreme. Nakon revitalizacije, snaga elektrana povećana je za 25 odsto i iznosi 17 MW. Prosečna godišnja proizvodnja ovih elektrana iznosi 60 miliona kilovat-časova električne energije.

S. Roslavcev