Kao graditelj HE „Đerdap 1“, tada jedne od najvećih hidroelektrana u Evropi i svetu, inženjer Panta Jakovljević ostao je zapamćen i u svetskom graditeljstvu. Prvi put u istoriji civilizacija, u sektoru Đerdapske klisure Dunav je bio ukroćen, a njegova snaga našla se u službi čoveka.
Oko 3.500 radnika, iz desetine građevinskih, mašinskih i drugih preduzeća, bilo je u jednom trenutku na gradilištu srpske strane elektrane. Svim tim graditeljima i poslovima rukovodio je Panta Jakovljević.
Njegovi saradnici rekli su da je u svoja dela ugrađivao celog sebe i najveći deo svog života posvećivao je beskompromisnom ostvarenju tih dela. Ona su mu bila i najveća priznanja. A brojna priznanja i nagrade koje je zasluživao, primao je skromno i delio sa svojim saradnicima.
Panta Jakovljević rođen je 27. decembra 1913. godine u Bačkom Petrovom Selu.
U gimnaziju je išao u Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Beogradu, a 1938. godine diplomirao je na Građevinskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu. Poznato je i da je zbog učešća u studentskom štrajku i demonstracijama bio isključen sa fakulteta, pa je neko vreme radio u Direkciji za građenje železnica. Po završetku studija zaposlio se kao inženjer u Novom Sadu i Beogradu, a tokom rata gradio je železničke pruge širom Srbije.
Prvi značajan posao, kako se navodi u malobrojnim tekstovima o Jakovljeviću, dobio je krajem rata. Već u leto 1945. godine, na stubovima mosta predratnog naziva „Most kraljevića Tomislava“, započela je izgradnja privremenog drumsko-železničkog mosta. Projekat za novi most uradila je grupa inženjera: Đorđe Prodanović, Miodrag Živković, Sava Atanacković i Panta Jakovljević, koji je bio i šef gradilišta. Most su gradili mnogobrojni dobrovoljci i akcijaši, zajedno sa nemačkim zarobljenicima, koji su za nagradu po završetku posla pušteni kućama. Most je bio dugačak 344 metra i sagrađen je u rekordnom vremenu – za samo 160 dana. Za ovaj uspeh Panta Jakovljević odlikovan je Ordenom rada 2. reda. Inače, to je bio prvi čelični most u Evropi, izgrađen posle Drugog svetskog rata. Iako je planiran kao privremeni objekat, ovaj most je korišćen pune 53 godine, tačnije do aprila 1999. godine, kada je bombardovan u NATO agresiji.
Lepša budućnost na Drini i Limu
Narednih godina Jakovljević je bio na različitim poslovima: bio je načelnik vojvođanskog Odeljenja za industriju, na čelu Uprave za proizvodnju građevinskog materijala NR Srbije, pomoćnik ministra u Ministarstvu građevina i šef gradilišta „Elektroporcelana“ u Aranđelovcu.
Godine 1951. postao je šef gradilišta hidroelektrane „Zvornik“.
– U mali Zvornik prispeo sam po kiši i hladnom vremenu s jeseni 1951. godine. Supruga je prvi put uzela geografsku kartu da vidi gde je tačno taj Mali Zvornik i da izračuna kojim ćemo putem najbrže stići do njega. Pošto smo išli u neizvesnost, za svaki slučaj poneli smo jedno svinjče iz Aranđelovca, da nam se nađe za „ne daj bože“. Sa svinjčetom i stvarima utovarili smo se u kamion i sa velikom znatiželjom krenuli put Malog Zvornika. A taj se put otegao, pa žena nervozna, šofer stalno nešto mrmlja, svinjče skviči, a kiša lije kao iz kabla. Tako smo ti mi krenuli u lepšu budućnost – zapisano je ovo Pantino sećanje u knjizi „Prvenac na Drini“.
I supruga Mila imala je šta da kaže:
– Nadali smo se potajno da ćemo, posle mnogo nedaća po raznim gradilištima, sada ipak doći do nekog boljeg stana. No život je bio mnogo stvarniji nego pusti snovi – i tamo nas je čekao smeštaj u barakama. A nasred barake, bubnjara.
Jakovljević je rukovodio izgradnjom HE „Zvornik“ od 1951. do 1953. godine. Kada je došao na gradilište, već je bio osvedočeni graditelj i stručnjak. O njemu se u stručnim krugovima govorilo sa velikim poštovanjem i uvažavanjem. Gradilište je vodio odgovorno i stručno.
U naredne dve godine radio je kao glavni inženjer operative u građevinskom preduzeću „Komgrap“ i u Direkciji za izgradnju hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav. Od 1955. Jakovljeviću je poverena izgradnja limskih hidroelektrana: „Bistrice“, „Kokinog Broda“ i „Potpeći“. Te godine izvršena je prva sinhronizacija na HE „Zvornik“, a ove tri elektrane bile su najznačajniji hidroenergetski objekti u izgradnji. I ovde su svi radovi bili završeni pre utvrđenog roka, a HE „Bistrica“ je puštena u pogon čak šest meseci pre roka. Zbog tog rezultata, Panta Jakovljević je bio odlikovan Ordenom rada prvog reda. Direktor „Limskih hidroelektrana“ bio je od 1955. do 1961. godine.
Uporedo s tim, bio je angažovan i na razradi investicionog programa i rešenja osnovnih tehničkih problema za izgradnju HE „Bajina Bašta“.
Izgradnja HEPS „Đerdap“
Svetsku reputaciju, punu stručnu i naučnu zrelost Panta Jakovljević dostigao je radeći na izgradnji hidroenergetskog i plovidbenog sistema „Đerdap“, u okviru koga su i dve dunavske elektrane. Godine 1961. Jakovljević je postavljen za generalnog direktora preduzeća u izgradnji HEPS „Đerdap“.
Znao je da je „Đerdap“ umnogome prekretnica u našem građevinarstvu. Tako se kasnije i pokazalo: na izgradnji ove elektrane stečena su dragocena iskustva, rešenja koja su tada prihvaćena korišćena su kasnije na mnogim gradilištima u našoj zemlji i u inostranstvu, a stvorena je iskusna generacija graditelja koji su bili ne samo izuzetni stručnjaci, već i veliki entuzijasti.
– Imali smo i mi sreću. Đerdap je, sam po sebi, privlačan! Jednom u životu ti se daje šansa da učestvuješ u izgradnji takvog giganta. Nismo samo platom privlačili stručnjake i graditelje. Čak nismo plaćali prekovremeni rad, a toliko se radilo da nije ni bilo radnog vremena – zapisao je Jakovljević.
U publikaciji koja je 1970. godine objavljena povodom dodele tada najvišeg državnog priznanja, nagrade AVNOJ-a, rečeno je i ovo: – Njegov vanredni smisao za poslovnost, organizaciona sposobnost i analitička procena problema na osnovu datih činjenica i uslova, kao i smisao za mobilizaciju svih snaga i faktora, došli su do punog izražaja u izgradnji HEPS „Đerdap“. U izgradnji ovog objekta primenjeni su najsavremeniji naučni metodi gradnje i organizacije rada.
Prvi agregat pušten je u rad juna 1970. godine, šest meseci pre planiranog roka. Ceo sistem počeo je da radi 16. maja 1972. godine.
Učestvovao je i u izgradnji HE „Đerdap 2“, a neostvarena želja bila mu je izgradnja i treće đerdapske hidroelektrane.
Elektranama sistema „Đerdap“ Panta Jakovljević dao je svojih 17 najplodonosnijih godina rada.
– Uvek sam se nelagodno osećao kad u novinama pročitam da je taj i taj objekat svečano pušten u pogon, znatno pre roka, a svi mi, neimari, znamo da je taj rok „iz objektivnih razloga“ više puta produžavan, a onaj poslednji je utvrđen tako da ga graditelji bez ikakvih napora mogu za mesec-dva skratiti. „Đerdap“ je i u tom pogledu bio izuzetak. Rokovi izgradnje objavljeni su u Službenom listu 30. novembra 1963. godine, skoro godinu dana pre početka građenja. Moram reći da izgradnja ovog ili bilo kog drugog grandioznog objekta u ugovorenim rokovima nije sama po sebi neki podvig. To je obaveza koja se mora poštovati. Kad svi učesnici u izgradnji nauče da svoje obaveze izvršavaju u ugovorenim rokovima, napraviće se krupan korak... – napisao je Panta Jakovljević u uvodniku knjige „Priče o graditeljima Đerdapa“, 1985. godine.
Panta Jakovljević dobitnik je mnogobrojnih priznanja. Za rezultate postignute u izgradnji HE „Bistrica“ odlikovan je Ordenom rada prvog reda za postignute uspehe u izgradnji sistema „Đerdap“ odlikovan je Ordenom Republike sa zlatnim vencem, kao i Ordenom rada prvog reda rumunskog predsednika. Najviše državno priznanje nekadašnje SFRJ, nagrada AVNOJ-a, dodeljena mu je za životno delo u izgradnji ključnih objekata, a posebno u oblasti elektroprivrede. Dobitnik je plakete „Nikola Tesla“, Zlatne plakete ZEP-a, EPS-ovog priznanja „Đorđe Stanojević“, kao i Septembarske nagrade Kladova. Manje je poznato da je i dobitnik Plakete grada Beograda – za rezultate u radu na obnovi i izgradnji Beograda.
S. Roslavcev