Bojan P. (30) javo se na oglas koji je objavljen na jednom od najpoznatijih sajtova za zapošljavanje u Srbiji. Tražili su varioca – njegova struka. Pripremio je dokumentaciju i otišao na razgovor.
Pošto se nedavno doselio u Beograd, nije imao povlašćenu karticu za prevoz za nezaposlene. Živi na levoj obali Dunava, pa je do Zemuna (gde se nalazi firma) morao da promeni tri autobuske linije. Put do potencijalnog poslodavca koštao ga je 219 dinara. Isto toliko i povratak. Neće da se švercuje.
Razgovor je prošao brzo i, čini se, uspešno. Radno vreme je od 7 do 15 sati, radi se šest dana nedeljno, jedan dan je slobodan. Plata – dvadesetak hiljada dinara.
- Pomislio sam, bolje išta nego ništa – kaže Bojan P. za portal Nadlanu. – Privremeno živim kod rođaka na periferiji, pa ću za nekoliko meseci moći da stanem na svoje noge i pronađem neki sobičak za pedesetak evra blizu firme. Usput, upoznaću nove ljude, a posle posla ću moći da fizikališem makar nedeljom, da živim pristojnije, dok mi ne stignu papiri za inostranstvo.
„Radićeš tri meseca bez plate“
Međutim, poslodavac je bez imalo ustezanja ponudio Bojanu da potpiše ugovor, u kom je stajala stavka da je saglasan da tri meseca neće dobijati platu.
- Nisam shvatio da bih tri meseca trebalo da volontiram – rekao je poslodavcu.
- I nećeš da volontiraš, samo, znaš, naša firma je malo u škripcu sa parama, pa ćeš kad prođu tri meseca dobiti prvu platu. Posle, ako odlučiš da odeš, tri meseca ne moraš da radiš ništa, jer će ti pare biti uplaćivane na račun, taman toliko koliko kasnimo u početku – „objasnio“ je poslodavac.
- A pare za prevoz? Overena zdravstvena knjižica? Od čega ću da živim ta tri meseca? – pitao je Bojan.
- Vidi, sinko, to je već tvoja stvar. Nisi valjda toliki baksuz da ti se nešto dogodi za ta tri meseca, pa da ’zaglaviš’ u bolnici?! Ako ti nećeš da pristaneš, ima ko hoće! – brecnuo se „gazda“ i slavodobitno počeo da kucka skupocenim naliv-perom po stolu. – Hoćeš ili nećeš?
Bojan je, naravno, odustao. Njegova porodica koja je ostala da živi u unutrašnjosti nije mogla da ga finansira tri meseca do prve plate.
Sindikat: Imamo mehanizam da „pritisnemo“ poslodavca
Šta bi radnik u Srbiji mogao da uradi kada dođe u ovakvu situaciju?
- Ukoliko je član Sindikata, mogao bi da zatraži i dobije besplatnu pravnu pomoć – objašnjava za portal Nadlanu pravnik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Aleksandar Marković. – Ako radnik nije član Sindikata, može da se učlani i dobija ista prava. Naši sindikalni predstavnici odlaze na razgovor kod poslodavca i podsećaju ga da je Zakonom propisan rok isplate 30 dana, u posebnim okolnostima maksimalni rok je do kraja narednog meseca za prethodni mesec. U najvećem broju slučajeva uspevamo da zaštitimo prava radnika.
Važno je, ističe Marković, da radnik ne može zakonski potpisati ugovor da je rok za isplatu zarade veći od zakonom propisanog maksimalnog roka.
Najnovija istraživanja pokazala su da svaki četvrti stanovnik Srbije živi na granici siromaštva.
Preživljavanje „na foru“
Na pitanje od čega će radnik živeti dok ne dobije prvu platu, od čega će plaćati prevoz do posla, račune za struju i komunalije, od čega će kupovati hranu – odgovora nema.
U većini Ugovora o radu, stoji stavka da je u „privatnoj firmi zabranjeno sindikalno organizovanje“.
Pravnik SSSS Aleksandar Marković kaže da svaki poslodavac koji unese ovu stavku u Ugovor o radu krši zakon:
-To je krivično delo za koje poslodavac mora da odgovara. Istina je da je kazna blaga; poslodavac ili dobija uslovnu kaznu ili malu finansijsku kaznu, ali ne prolazi nekažnjeno. Svaki radnik koji ima stavku u Ugovoru o radu da mu je zabranjeno sindikalno organizovanje u firmi ima prava da nam se obrati, a mi dalje da reagujemo.
Sindikati se, istina, pozivaju na Međunarodnu konvenciju da zaposlenima moraju da budu isplaćene zarade tako da se ne zadužuju i ne postanu žrtve zelenaša, ali u domaćoj praksi to je jednostavno neizvodljivo.
- Zaposleni ne mogu da pregovoraju o uslovima rada, pa se stiče utisak da još živimo u 19. veku. Radnici pristaju na svakojake uslove samo da bi dobili posao, jer je nezaposlenost oko 25%, dok je prirodna nezaposlenost od 5 do 6% – podseća Marković.
Radite neprijavljeni? Prijavite gazdu Poreskoj upravi!
Nije redak slučaj ni da poslodavac drži radnika „na crno“. To je na svojoj koži osetila Dragana I. (47), koja je ostala bez posla i javila se na oglas za prodavačicu u pekari.
- Gazda mi je u startu rekao da ne može da me prijavi, jer su doprinosi skupi. Ponudio mi je da radim 12 sati dnevno, šest dana nedeljno, za 30.000 dinara. Kad sam pitala koliko dugo ću čekati da me prijavi, odgovorio mi je da u njegovoj pekari prodavačice po tri godine rade ’na crno’ i da nikada do sada nije platio kaznu – priča Dragana.
Pravnik SSSS objašnjava da i u ovom slučaju radnik može da se obrati Sindikatu, ali direktno i Poreskoj upravi:
- Izbegavanje plaćanja doprinosa za penziono i zdravstveno osiguranje je direktno potkradanje države. Poslodavac je u obavezi da prijavi zaposlenog i da mu plaća doprinose, jer taj novac ulazi u javne prihode države. Ukoliko radnik ima strah da prijavi nesavesnog poslodavca, može da nam se obrati i mi ćemo to učiniti u njegovo ime, odnosno obratićemo se Poreskoj upravi da proveri poslodavca. To je njihova dužnost, oni moraju da izađu na teren i utvrde nepravilnosti.
U Srbiji nema posla "ni za lek", a u Norveškoj traže radnike - plata je 4.500 evra!
I ma koliko ovakav čin delovao ispravno, ono što će se radniku dogoditi kada u firmu „banu“ zaposlenici iz Poreske uprave, garantuje mu samo jedno – da će ostati bez posla. Čak i ako izostane korupcija, poslodavac odlično ume da „nanjuši“ „osumnjičenog“ koji mu je „napravio neprijatnost“.
A kazna je poznata – otkaz.
I onda je radnik opet na početku „vrzinog kola“ kome se, nažalost, ne nazire kraj...
Snežana Moldovan